‬самује Милоје Стеванић.‭ ‬Понекад узјаше свог ђогата ако крене кудгод,‭ ‬а то ретко,‭ ‬и гаји малине више куће.

Дошло је доба да се беру па му у недељу притекоше,‭ ‬ко би други,‭ ‬син Срећко и његови.‭ ‬Млађи Стеванић повео је из Ивањице супругу Оливеру,‭ ‬кћи Мају и поћерку Милицу и ту,‭ ‬у Брестовцу,‭ ‬сложно кренуше у малињак.

А он у дебелој страни,‭ ‬са сваке обрастао ижђикљалом травом и аптовином,‭ ‬подивљалим после ономадњих киша.‭ ‬Оливера напуни гајбицу и крете да је спусти на сокак,‭ ‬па се на влажној подини отисну,‭ ‬паде и све просу у дубоку бујад.

-‭ ‬Могао би да ми направиш пут,‭ ‬овде‭ ‬-‭ ‬рече Срећку,‭ ‬устајући.

Њен изабраник није часио ни часа.‭ ‬Нити кукао на цену и на државу,‭ ‬већ дограби будак и ископа мали друм од сокака до малињака,‭ ‬како млада заповеди.

Сад је требало,‭ ‬у Србији је такав ред,‭ ‬свечано отворити ову џаду.‭ ‬Цео догађај Маја је бележила телефоном,‭ ‬Милица је држала тацну са ракијом као послужење,‭ ‬Милоје је нестрпљиво зурио у чашице,‭ ‬а траку је маказама,‭ ‬свечано,‭ ‬пресекла Оливера.

И,‭ ‬наставише да беру,‭ ‬у здрављу и весељу.‭ ‬Овде,‭ ‬у голијској дивоти,‭ ‬четрдесет километара јуоисточно од Ивањице,‭ ‬где је неких дана у години лакше срести вука или медведа,‭ ‬но иксана.‭ ‬Ево како је ову,‭ ‬ведру страну Србије,‭ ‬камером свог телефона забележила Маја Стеванић...

ГЗС