у свету онда је то – Панчићева оморика, коју је Јосиф Панчић пронашао у засеоку Ђурићи, на планини Тари 1. августа давне 1887. године.

Ова ендемска врста понос је Националног парка Тара, а хиљаде туриста и љубитеља природе сваке године долази да би видели ову ретку биљку, а циљ руководства јесте њен опстанак на природном станишту.

“Панчићева оморика је под првим степеном заштите и код нас се налази на 17 локалитета. Укључили смо се у заједнички пројекат са Босном и Херцеговином како би сачували биодиверзитет реке Дрине, а акценат је уптраво стављен на Панчићеву оморику”, изјавила је за РИНУ, Милица Томић, помоћник директора НП Тара за планирање и заштиту и развој.

Највећи проблем за ову биљну врсту јесте то што се слабо природно обнавља, и једина могућност јесте расадник.

“Помоћићемо њено обнављање, биће мапирана сва станишта оморике и урађена њена гентеска анализа, како би опстала, а број њених стабала се увећао”, навела је Милица Томић.

Панчићева оморика, фото: НП Тара

Јосиф Панчић је за оморику, као четинар који се разликује и од јеле и од смрче, први пут чуо у ужичком крају 1855. год. Међутим, неколико година касније није могао да је пронађе и са својим ученицима кренуо је на екскурзију по западној Србији. Тај пут је био безбуспешан, јер оморика није поново виђена. Тек 1875. проналази је у Заовинама, али је одмах почело оспоравање у научним круговима. Панчић је ипак издржао критику науке, доказао је постојање овог дрвета, и тако је добила име по њему, а често јој је тепао и звао је “ледена лепотица”.

РИНА