Др Александар Лепосавић: Како смањити трошкове и повећати добит у производњи малине 



 
Др Александар Лепосавић: Како смањити трошкове и повећати добит у производњи малине
30.10.2019 13:52 | 0 коментар(а)



Сарајево - Један од водећих српских стручњака у малинарству, др Александар Лепосавић из чачанског Института за воћарство,
Др Александар Лепосавић на седници Савета у Сарајеву, фото: ГЗС

држао је данас изузетно запажено излагање на заседању регионалног Савета за јагодасто воће у Сарајеву. Говорећи о научним подстицајима за унапређење ове области, смањење трошкова и увећање добити, познати стручњак навео је...

Висока вредност радне снаге и ниски приноси по хектару оптерећују производњу малине код највећег броја земаља произвођача. Због тога многе од њих постављају питање како и на који начин повратити изгубљене позиције? Поставља се питање да ли је то механизација бербе, обнављање генетског материјала и начини смањењa трошкова производње како би се повратила продуктивност из прошлости.
Глобално тржиште малина мења се у последњих десет година, а самим тим и улога појединих држава у односу на ову воћну врсту: Поједине државе губе на значају истом брзином којом су дошле на позиције као и са којом су одређена тржишта повећала своју потрошњу.
Према подацима Светске организације произвођача и прерађивача малине, светска производња се готово удвостручила у претходних десет година, са 310.000 тона у 2008. на 590.000 у 2017. години.

Србија је у 2016. години произвела 83.000 тона, док је само две године касније произвела 56.000 тона и та производња има тенденцију пада. Чиле је (према подацима Удружења прехрамбених компанија Чилеа или Чилеалиментос) 2010. године произвео 59.331 тону, што је у то време одговарало 16% светске производње, да би 2017. та цифра пала на 38.340 тона, што је еквивалент 6,4 % малине која је продата те године. У том контексту, иако је смрзнута малина и даље била главни национални извозни производ ове земље, она губи на тежини. У 2014. години Чиле је имао 86% учешћа, док је 2017. Спао на 76%. У међувремену, у истом периоду производња намењена каши и соковима повећала се са 6% на 14%, а локална потрошња је порасла са 7% на 9%.
Подаци пољских компанија се могу условно прихватити и веома варирају.



Чилеански извоз такође није много диверзификован: 38% пласмана одлази у Сједињене Америчке Државе, 18% у Канаду, додатних 7% у Француску и Аустралију, а 4% у Белгију. Бразил, Нови Зеланд, Холандија и Данска прате их са по 3% продаје.

Др Лепосавић (десно), Језерске планине Косово и Метохија

Босна и Херцеговина је од произведених 3.000 тона са почетка овог века последњих година достигла 22.000 а према неким подацима и 25.000 тона.
У Црној Гори производња малине се у претходном периоду остваривала на око 100 хектара, углавном у Полимљу.
Бугарска производњу обавља на око 2.000 хектара, произведе до 8.000 тона са просечним приносом од око 4 тоне по хектару.
Због добро познатих разлога и поремећаја на тржишту у претходне две и по године, у 2019. години производња малине у претходно поменутим земљама је доживела пад. Највеће смањење производних површина се дешава у Србији, Пољској, БиХ а такође и у Бугарској, Црној Гори и другим земљама.
Чиле такође доживљава пад производње. Према речима директора Чилеалиментоса и председника Међународне организације малина (ИРО), господина Антониа Домингеза, процењена производња у овој земљи је између 33.000 и 35.000 тона малине. Према Билтену прерађеног воћа и поврћа, који је Одепа објавио у марту ове године, у 2018. је извезено 26.078 тона, а за ову годину се бројке и даље смањују: исти документ указује да је између јануара и фебруара 2019. дошло до пада у обиму од 21,7% у односу на исти период претходне године.
Трајно смањење количине произведене малине код, до сада главних извозника, обележава и све већи губитак конкурентности на светском тржишту.

Нови произвођачи у измењеним условима трговине
Током последње деценије, у САД-у је порасла локална производња: за само две године, између 2015. и 2017. године са производње од 46.745 тона дошло се до 50.748, уз истовремени пад увоза са 30.000 на 22.500 тона. Заузврат, нови актери - Мексико, Бугарска, Босна и Херцеговина и Украјина - ушли су у конкуренцију, неки посебно са производима и тржиштима са до сада доминантном заступљеношћу произвођача из Србије, Пољске, Чилеа.
Оно што је карактеристика да су ове земље почеле и оснажиле своју производњу уз снажну подршку локалних власти али и бројних невладиних организација. Треба напоменути да ове земље дају велики значај пољопривреди, тако да је и подршка државе била снажна. Помоћ се огледала у подршци заснивања засада као и у помоћи при прављењу складишних капацитета. Треба поменути и чињеницу да су то земље које су у прошлости имале јефтину радну снагу.
То чини велику разлику са оним што се дешава у Србији и Чилеу, где је већ дужи низ година присутно веома мало издвајања и субвенција за пољопривреду. Захваљујући свему томе на тржишту налазимо још око 150.000 тона малине по нижим трошковима у односу на земље са дужом традицијом у гајењу ове воћне врсте.
Случај који директно утиче на све земље произвођаче је производња у Мексику. Са производње од 11.500 на садашњих 112.700 тона дошло је за десет година, што практично значи да су мексиканци утростручили продају у Сједињеним Државама између 2011. и 2017. То је велики изазов, пре свега за индустрију свеже производње малина, јер су мексичке малине углавном усмерене на ово тржиште. Све што се производе не може се извозити као свеже због различитог квалитета, па тако од укупних количина око 10% до 15% остаје локално да би се направили остали производи: сок, каша или смрзнути. Такође, најмање 10.000 тона које се смрзну или прераде шаљу се из Мексика у САД по веома ниској цени.

Смањење трошкова, потреба и реалност

Садашње тржиште малина заснива се на смрзнутом програму са тенденцијом раста понуде у претходном периоду, због чега се цене одржавају на релативно ниском нивоу.
Без обзира на све ово, малина је веома тражено воће и проблеми, како год то неко схватио, не потичу од продаје. Малина је радно интензивна култура и не може се доводити у исту раван са високо ефикасним и механизованим производњама, које имају ниске трошкове.

Др Александар Лепосавић (десно) - Драгаш, граница Србије и Албаније, фото: Г. Оташевић

Чињеница је да 60% до 70% трошкова производње и бербе малине иде на трошкове радне снаге. Примера ради, дневница од 20 еура за радника у Србији од пре две-три године сада је порасла на 25-30 еура. Поред тога, знатно су порасли и трошкови репроматеријала али и нови захтеви у погледу закона о безбедности и раду знатно су порасли, што директно повећава трошкове производње. Самим тим, а имајући у виду данашње стање на тржишту, произвођачима остаје знатно мањи износ добити.
Како смањити трошкове и повећати добит
Код различитих биљних култура начин за побољшање добити лежи углавном у две варијабле: нижим трошковима и побољшању продуктивности, што у случају малине није тако једноставно. Покушаји механизовања бербе нигде у свету нису у потпуности успели, чак и у условима где за то постоје знатно бољи услови од оних на којима се малина гаји у БиХ, Црној Гори или Србији а који се огледају у конфигурацији терена, сортименту погоднијем за овај начин убирања и друго.
Поменуо сам да у ове три земље конфигурација терена, величина производних парцела и сортимент не одговарају за механизовану бербу. У Србији просечна величина парцеле по једном домаћинству износи око 0,17 до 0,2 ха, у Чилеу је нешто другачија ситуација и просечна површина малињака по произвођачу је 0,7 до 0,8 хектара. Без обзира на то, као и на погоднији сортимент, проценат механизоване бербе у Чилеу је свега 5% у односу на 95% ручне. Слична ситуација по овом питању је и у другим земљама.
Са друге стране, да би се повећала продуктивност постоји потреба испитивања оправданости примењене технологије гајења у малињацима. У агроеколошким условима БиХ, Црне Горе или Србије, просечан принос у оптимално гајеном засаду не би требао да буде испод 10 односно 12 тона по хектару. Наравно да то зависи од више фактора, као што су квалитет и сортна исправност посађеног материјала, примењених мера неге и заштите, наводњавања и друго.
Оно са чиме се наши произвођачи сусрећу а због чега и извозници имају великих проблема је губљење сортне идентичности па виламет нема карактеристике на који су произвођачи научили, прерађивачи имају мањи проценат виших категорија од таквог материјала а купци стављају примедбе на квалитет испоручене робе. Иста ситуација је и код микера који се све више тражи на светском тржишту.


Чињеница је да у све три земље постоји проблем са обезбеђењем садног материјала. Углавном, нови засади се заснивају садницама из Швајцарске, мање из Француске и Холандије. За све важи да ни виламет ни микер из тих земаља немају карактеристике који се очекује.
Због значаја и економске добити које извозом малине остварују економије наших земаља, постоји потреба да се на државном нивоу регулише процес сертификације а да одговарајуће установе то спроведу у дело, почевши од клонске селекције до стварања виших категорија садног материјала и да се на тај начин реши ово изузетно важно питање. У Србији се сертификација спроводи од 2005. године и у неколико циклуса је стварана одређена количина изузетно квалитетног садног материјала, нажалост недовољног за стварне потребе, чак и локалног тржишта.
Проблем који проистиче из овог је и старост засада, што је у све три земље прилично неповољно. Са старошћу засада од преко 12 па и 15 и више година принос и економска рачуница значајно опадају. Ако у виду имамо чињеницу да је већина наших засада подигнута садницама из родних засада, без одговарајуће потврде о здравственом статусу, па су следствено томе, наслеђивали вирусе и болести матичних биљака. Резултати до којих је дошао Институт за воћарство из Чачка а који се односе на присуство различитих вируса у комерцијалним засадима су више него поражавајући. Испитивања су вршена у више земаља и показала су да је преко 95% испитиваних засада заражено вирусима. То је у пракси довело до тога да је квалитет малине почео да опада: приноси су се смањивали, плодови су почели да се смањују и губе сласт, односно повољне органолептичке карактеристике. Због тога смо дошли у ситуацију да опада интересовање произвођача за гајењем а са друге стране купци се осећају превареним па су у неким земљама почели да траже алтернативе за наше производе.
Сви напред речено указује да се у средњерочном периоду - четири до пет година мора урадити више активности уз вођење рачуна о профитабилности производње.
Неке од активности су:
унапређење производње и квалитета плода;
безбедност хране (у производњи и преради);
боље разумевање између произвођача и прерађивача;
сортимент;
опрема;
маркетиншке активности, повећање броја производа и повећање потрошње на локалном тржишту – што је тренутно веома мало; и
продаја у свежем стању.

ГЗС/Г.Оташевић









Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 









 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 110.411.409 посета
Тренутно на сајту: 162 посетилац(a)