У овај аутобус се улази уз "добар дан", као у кућу, уз поздрав домаћину. Домаћин, наравно, отпоздравља, и неретко, током путовања, крене прича о свакодневним сеоским догодовштинама. Присност је у мери пристојности, а атмосфера на точковима, дуж вијугавог пута ка Ужицу, некако топла.

"Најлепша је комуникација са људима и путницима, ја сам навикао да радим то. Већ радим дуго година. Причају како проводе дане и мени је занимљиво са њима да причам. Уклопио сам се ја овде са људима", прича Марко Вулетић, возач "Ракете".

"Сви су, морам рећи, добри. Нема, пријатни су, што је најглавније. Удобна вожња. Ја сам путовао и у веће градове, добро, није ни тамо лоше али опет мање, пријатност је већа у мањим градовима", прича један путник.

Он им је готово пријатељ и знају да ће и застати ако треба, примити и предати пошиљку.

"Имам једну пошиљку ту. Документа за Ужице. И они ће мене сачекати ту, преузети, ја уручим то. Ако нема, ја вратим назад", додаје Марко.

Побринуће се за најстарије, и за најмлађе.

"Има деца кад иду из Ужица у 5.40, кад они уђу у аутобус, ја њима кажем немојте да спавате, гледајте кроз прозор. Шта да радим са вама кад преспите?", препричава Марко.

У времену које збраја нервозе, стресове и дистанце међу људима, ова аутобуска слика је посве необична. Али, таква је и бајинобаштанска "Ракета", која је после краха матичног предузећа, опстала управо захваљујући возачима, решеним да раде без плата, како би сачували и линије и путнике. И тако до приватизације 2006, када је све кренуло набоље, па се потврдило још једном, да се доброта, дељењем увећава.

ГЗС/ РТС