код куће. Није јој оставио богзна каквог трошка јер није ни имао, али се ипак надао у срећу и добре људе. Ко вели, наћи ће се неко да их помогне, неће скапати од глади. А и крава је ту. И она ће давати млека и тако ће се некако преживети ови тешки и чемерни дани, доноси "Политика" у штампаном издању.

Кад је прешао Албанију и после отишао са Крфа на положај, писао је и питао како су. Миља му је јавила да у селу нема ништа ново и да га они сваког дана чекају.

Плакало се и уздисало на растојању од хиљаде километара али се увек исто осећало, једнако дисало и искрено богу молило јер су се уздаси и сузе сусретали, састајали и ступали у једно, преко врхова наших поносних гора и питомих долина.

Но, време је пролазило и падало на душу као олово. Мило пролеће и кишна јесен са жутим лишћем мењали су се. Душе су тињале и копниле, а општа беда чинила је своје.

Сиротиња поче цркавати и тонути. Миљи нестаде новца да купи бар кукуруза и шта ће, куд ће, те код газда Мите. Он је у селу познат као домаћин. Добар домаћин, али рђав човек. Но, нужда брода не гледа.

- Молим те да ми позајмиш мало пара, да купим деци брашна – рече му она.

- Колико ти треба – упита газда Мита.

- Помози колико можеш, ја сад ја никад... Мој Здравко ће ти све поштено вратити кад дође кући.

Он јој пружи новац и рече: кад ти нестане дођи опет.

А газда Мита који, узгред буди, није био војни обвезник нити га је ко дирао за окупације, имао је око педесет година и једну краћу ногу. Бавио се давајући паре под интерес, јер му је посао добро ишао још за време рата. Звали су га у целој околини Паук. Ваљда због тога што је сисао свакога ко му падне у мрежу у те црне дане. Није имао милости ни према коме и није веровао у бога, који види свачија дела. Он није знао да постоји један виши, невидљиви морални судија у дане кад на земљи не беше суда и није мислио на поредак.

Кад оде Миља он погледа за њом, насмеши се и као за себе рече: већ сам је капарисао.

И тако из дана у дан он Миљи даваше банку или две и на све је рачунао интерес. Једног дана бану код ње у кућу:

- Дошао сам – вели јој – да се обрачунамо. Знаш како је време данас, па опет кад ти треба узми.

И, обрачунаше се. Изађе неких три стотине деведесет и пет динара.

- Е, сад знаш, да ти мени дадеш ову краву па смо квит...

Миља пребледе. Деца вриснуше, он остаде хладан.

- Знаш, није ми због краве, него због телета. Биће добар бик. За приплод ми треба. Краву ћу гледати а даваћу ти млека кад устреба.

Он и не доврши, а Миља заплака. Кроз сузе су се чуле њене очајничке речи:

- Немој, молим те, газда Мито. Па она ми храни децу, шта ћемо ми без ње?

Мита оста неумољив. Сутра дође с једним војником и одведе краву и теле, храниоце деце једног ратника који се са пушком у руци бори за слободу Мите Паука.

Више Миља не виде ни краве ни млека. Мита је њу присвојио за дуг јер му срце беше без љубави и милосрђа. Некако су животарили, јер се бог брине и о црву под кором, а камо ли о доброј деци својој.

Миља је ишла у надницу и сваке вечери они су имали проје и сира што су им добри људи давали, јер нису сви били као газда Мита. Иначе се не би могли распознавати добри од злих, ни милосрдни од отимача и себичњака.

А кад се рат сврши вратише се ратници, и јавише да је Здравко погинуо на Ветернику. Газда Мити као да се свали неки сињи терет са душе, јер се бојао освете. А млади бик добре расе растао је у његовом имању и напредовао из дана у дан.

После неког времена од ослобођења Миља продаде оно мало куће и окутњице, па се пресели у варош. Даде децу на занат, а и она се упосли. Деца су расла, били су примерни младићи и често се с мајком богу молили за покој душе свог доброг оца.

Све горње редове исписао је чачански јереј Живојин Алексић, на крају рата, и унео у „Преглед цркве епархије жичке”, словећи напослетку:

„Кад сам ушао у њихов мали, скромни стан да им светим водицу, кућа је мирисала на измирну. Кандило је било прислужено а њихова лица светла. Не познавајући их, запитах их одакле су се доселили, тада ми Миља исписа ово што написах.

А кад је запитах шта је било са газда Митом, одговори ми:

- Е, мој господине бог ником дужан не остаје. У бога нема парника. Грехота је и да ти кажем. Краву је продао чим је чуо 

да је мој Здравко погинуо, а онај исти мој бик убио га је усред његове ливаде. Просто му рогом распорио трбух, те није живео ни неколико сати. Па каже неко да нема бога, заврши она, те се прекрсти и једна суза јој се скотрља преко набораног лица.”

ГЗС/ Г. Оташевић