мразу. Хладно и тешко им било у недођији, па су тамо стечени новац решили да уложе у посао који је мирисао на ћар. Нису се усрећили.
Сад два друга, два војничка чина, две генерације, на два краја света опет печалбаре. И ослушкују каква ће бити цена малине. Она их је и раздвојила. У њу су полагали наду, сад због ње из туђине плаћају дугове.
Руска република Јакутија, град Нергјури 2014. године. У бараци за раднике нафтовода од Пацифика до кинеске границе, негде на Стаљиновом “путу костију”, заједно са јефтино плаћеним колегама Киргизима и сибирским домороцима, цвокотали су од зиме Петар Штакић (34) и Милета Петронијевић (48). Овај први са дипломом ДИФ-а и звањем резервног потпоручника пешадије, други са средњом војном школом завршеној у Сарајеву и прстима вичним хармоници по којој га зна Чачак. Две године раније су се упознали.
"Тај дан, кад смо један другом признали да овако не може више, било је 46 степени у минусу. Хладно, неиздрживо, предалеко. Повели смо се идејом да се вратимо у Србију и сав зарађени новац уложимо у пољопривреду", прича Петар Штакић.
У Волујцу код Ужица подигли су засад малине на седам хектара. Само систем за наводњавање коштао их је 30.000 евра. Али кад је 2017. прва берба дошла на ред, цена се срозала, а они су за сезону ангажовали више од 50 берача.
"Требало је отплатити дугове и наћи новац за живот. У међувремену сам се оженио Ужичанком, а осим малинарства, нисмо имали других прихода. Милета је отишао у Санкт Петербург, где ради као грађевинар, а ја на Исланд", препричава Штакић.
Само систем за наводњавање коштао их је, кажу, преко 30 000 евра, фото: приватна архива
Испоставило се да је 2018. била све сем добра за малинаре и да би били у још већем чабру да су остали. Прошла је година како се Петар запослио у Вестфјордсу, региону на северозападу Исланда.
"Вестфјордс је најветровитије насељено место на свету после Северног пола. Супруга и ја живимо у кући у кругу компаније. Уз само смо море, свакодневно гледамо китове и фоке који залазе у пллићаке", преноси Штакић.
Чује се с Милетом, каже, на сваких пар дана.
"И Милета и ја сваки месец шаљемо у Србију да вратимо дугове. До сада смо успели да покријемо 70 одсто инвестираног. На вези смо са нашим пријатељима из малинарског удружења, они нам јављају шта ће бити са овогодишњом ценом. До сада нису јавили ништа обећавајуће", прича Петар.
Плаћају човека који ће одржавати малињак до када и ако буде исплативо поново брати малине. Тада ће се и вратити са Исланда.
В. Лојаница, Блиц / ГЗС
