и финансијском подршком Града Чачка, представљена је бројној публици у уторак, 18. фебруара у Великој сали Библиотеке. Књига коју је жири за доделу Награде „Даница Марковић" у оквиру манифестације „Штампана реч 2019" посебно похвалио након прегледања комплетне прошлогодишње чачанске издавачке продукције представљена је у организацији Удружења „Ирмос" и Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис". У промоцији су учествовали Јелена Кужетић, приређивач и дизајнер, др Владимир Димитријевић, проф. књижевности, архимандрит Тимотеј (Миливојевић), Ана Ранђић, водитељ и „Чалгија", музички састав из Београда.

 Књига „Манастир Свето Вазнесење" посвећена је манастиру Bазнесењу који се налази на падинама Овчара, у једној од најживописнијих клисура у Србији, Овчарско-кабларској клисури. Манастир се први пут помиње у турском попису из 1525. године, у атару села Међувршја под именом „манастир Дробњак", али вероватно датира из 14. века.  И као остале светиње Српске Свете Горе, Вазнесење је у више наврата разарано и грађено, све до последње обнове коју је предузео Свети владика Николај Велимировић.

У причу о Вазнесењу Господњем и манастиру томе посвећеном, публику је, у улози водитеља, увела Ана Ранђић, проф. чачанске Гимназије. Цитатима из „Књиге проповједникове" надахнуто је отворила вече подсећајући да постоји „време када се баца камење и време када се камење скупља, време када се руши и време када се гради и да се оно препознаје у свим човековим духовним или материјалним грађевинама. Тако је разбацано и наново скупљено камење знамење Српске Свете Горе и манастира Свето Вазнесење", додала је она.

Књигу је приредила Јелена Кужетић, графички дизајнер из Београда. Она је рекла да се радује што је монографија објављена, јер је она резултат вишегодишњег истраживања. „Књига се развијала као и манастир, а објављена је када Вазнесење доживљава свој процват и то у години јубилеја – 495 година од оснивања и 450 година Четворојеванђења. Срце ми је пуно што ми је дато да будем део свега тога."

О књизи је говорио др Владимир Димитријевић, професор чачанске Гимназије. Он се посебно осврнуо на један историјски период манастира Вазнесења на Овчару и његовог некадашњег духовника – јеромонаха о. Сава (Ћировића) коме је и у монографији посвећено једно поглавље.

Архимандрит Тимотеј (Миливојевић), игуман манастира и аутор Уводног слова говорио је о улози Цркве кроз историју, али и данас. „Црква је увек била у народу, јер Црква јесте народ. Црква се не меша у политику, већ се брине о свом народу, а народ очекује да чује глас својих пастира", рекао је он. Архимандрит је додао да су велики удео у подизању манастира имали монаси синаити-исихасти, који су дошли са Синајске Горе у Египту, једног од најзначајнијих духовних центара хришћанске васељене. О српским везама са Синајем и о времену када су синаисти дошли у наше крајеве и „почели небо да грле", игуман Тимотеј је записао у песми „У време оно" коју је извео гост Асим Сарван (група „С времена на време").

У музичком делу програма наступио је и састав „Чалгија" из Београда који је извео више изворних народних песама из Македоније, Црне Горе, Србије итд. На репертоару су се нашле песме „Елено керко", „Милица једна у мајке", „Симбил цвеће", „Ударало момче у тамбуру" и друге.

ГЗС