Глас Западне Србије
Адреса: Жупана Страцимира 9/1, 32 000 Чачак
Телефони:060 5000 150, 032 347 001 redakcija@glaszapadnesrbije.rs
Експлозив Прве српске тв: Чачанин атентатор на Тита
Trenutno na sajtu: 546 |
Podeli:
09.10.2016 | 0 коментар(а)
Чачак – Ја сам стар човек и морам да бринем о вечности која је подугачка. Зашто бих њу изгубио због овоземаљског кратког живота од стотинак година.
Зато покушавам да пред Богом будем исправан како бих заслужио живот вечни.
Тако данас беседи Радош Стевлић (77), који је пре четири деценије у Чикагу ухапшен, отужен и осуђен на десет година робије због припреме и покушаја атентата на Јосипа Броза Тита.
– Као и моји саборци, сматрао сам да је Јосип Броз лажни цар Шћепан Мали и да не заслужује да влада Србијом. Са друге стране, био сам свестан да по нашој вери немам право да одузмем човеку живот, и можда је боље што се све завршило како и јесте. И да смо га тада ликвидирали, ништа се не би променило – прича Стевлић за „Политику”.
Експлозив Прве тв: Стевлићева исповест - аутор Гвозден Николић
Већ пола столећа живи у САД а ономад се, накратко, вратио у завичај да би у родној Горњој Горевници крај Чачка запалио воштанице на вечној кући предака и сродника. И да би се видео са сестрама: Гликеријом (световно Јованка) која се замонашила 1955. године са 16 лета и данас је игуманија у манастиру Света Петка код Параћина, и Тајсијом (Нада), калуђерицом у истој богомољи. И њихов отац Михаило Стевлић („Пре оног рата ишао је на курс код владике Николаја, у Жичу”, прича Радош) напустио је овоземаљски свет као монах Раванице, и сахрањен је у том храму под духовним именом истим као што је било мирско.
И Радош је, као јуноша, свршио Богословију у Београду али никад, живот и људи хтели су тако, није био рукоположен за свештеника нити примљен на студије теологије чему је стремио. („Патријарх српски Герман наредио је свим епископима да не смеју да рукоположе никога од богослова који су се определили за владику Дионисија. Ја сам тражио да се упишем на теологију али је патријарх казао моме епископу Емилијану пакрачком – ’Док сам ја патријарх’ – тако ми је рекао Емилијан – ’он се неће уписати на Теолошки факултет’”.)
То и изразити антикомунистички став усмерили су га ка Италији и политичком азилу 1966 („Преко логора у градићу Латина, Мусолинијевом родном месту, добио сам визу за САД”).– Најпре сам, годину и по, радио у једној фабрици у Чикагу јер нисам нашао ништа боље, а онда сам купио један ресторан са 70 места и собама за издавање, и истовремено почео да развијам приватни посао са кућама. Одмах сам се обрео у нашем емигрантском кругу и брзо постао председник Црквеношколске општине „Свети Никола” у Чикагу. Сваке године куповао сам по једну кућу док ме 1976. нису ухапсили агенти Федералног истражног бироа (ФБИ).
Југословенска влада је, описује саговорник, тих година Стејт департменту у Вашингтон упутила списак са именима 146 особа, сви су Срби разуме се, са захтевом да их америчке власти похапсе.
– Стејт департмент је одговорио овима у Београду да не могу да хапсе толики народ, то је пук војске, па се све свело на нас шесторицу: Николу Кавају, Стојиљка Кајевића, Бошка Радоњића, Животија Савића, Николу Живовића и моју маленкост. Данас, живи смо само Кајевић и ја. Главна оптужба била је покушај убиства Јосипа Броза Тита.
Неколико година пре тога, Стевлић се иселио из Чикага:
– Тада је Удба убијала наше истакнуте људе у Европи, па се преселила у Америку. Састанемо се и већамо ко је следећи од нас. Зато сам купио имање на 60 километара од Чикага, настанио се ту и почео да подижем зид око имања да бих се обезбедио од напада агената Удбе. Кад су једног дана код мене упала петорица људи са машинкама, одмах сам помислио: они су. Полетао сам у заклон, иза аутомобила, али сам се обрадовао кад сам чуо: „Ово је ФБИ, устаните и ставите руке на кола”.
Док су га возили у централни затвор Чикага, упитао је агенте Бироа:– Зар сте морали тако театрално да ме хапсите? Толико пута сам био код вас у канцеларији, могли сте да ме позовете телефоном и једноставно бих дошао. Онај један каже: „Тако нам је био наређено, да све изведемо као да хапсимо опасне терористе”.
Стевлић данас приповеда да је на суђењу у Чикагу „Каваја одмогао и себи и осталима”.– Против мене су имали осам тачака оптужбе, Кајевића девет, против Каваје пет тачака. Моја максимална казна могла је да буде 65 година, Николина 35. Али, на крају, мени су дали десет а њега је судија осудио на 20 година зато што је својим језиком упропастио читаву ствар. Каваја на суђењу упери прст ка судији и каже му – „Ти мене не можеш да осудиш колико ја могу да издржим, кад тад ја ћу стати на тле слободне Србије”. Даље му Никола прича: „Да су ови из ФБИ код мене у Црној Гори све би их повешао на бандере, а и тебе Сулејмане”, обративши се федералном тужиоцу О’ Саливену. Судија на то рече Каваји – „Yоу аре Оне Ман Армy” – и удвостручи му казну.
А шта је, у ствари, истина око атентата на Тита? Радош објашњава да су се наши емигранти у САД три пута припремали да убију председника СФРЈ.– Један покушај пропао је у Мексико Ситију за време Брозове посете. То је било 1965. године, пре мог доласка у Америку. Тамо су из САД ишли Драгиша Кашиковић, преоденут у католичког свештеника, а Каваја и неки Милан Србин, коме никад презиме нисам запамтио, били су наводно туристи са фотоапаратима, али су у њима носили бомбе. Никола ми је касније причао да нигде нису могли да приђу ни близу Броза, био је страшно чуван.
Други план је пропао у Филаделфији (САД):– Око аеродрома је био дубок јарак и ту је Каваја ишао у акцију са снајперком. Требало је да се чека да Броз изађе из авиона и крене пешице ка терминалу. Тај део Никола је ухватио на нишан и није био проблем са изручи четири-пет метака, али се Броз уопште није појавио из авиона. Врата нису ни отворили већ је пилот, после слетања, само окренуо летелицу и поново је подигао. Тада смо закључили да смо били проваљени и да је неко обавестио ФБИ, јер није било никаквог разлога да авион слети па поново узлети.
Трећи покушај пропао је у Вашингтону:– Кајевић и ја смо ишли у извидницу, тражећи место где би било најбоље да се сачека лимузина Јосипа Броза. У Америци је обичај да страни државник одлази у Белу кућу са председником и после разговора са њим излази и обилази око врта. У северозападном делу Беле куће је прес-команда, ми смо мислили да је најбољи моменат да га сачекамо близу те зграде. Каваја је био обучен у пилотску униформу, једва сам га и ја препознао. Али, са обе стране Брозове лимузине су дуге папуче на којима су напаковани стајали полицајци, није било никаквих изгледа да се приђе. Чујем разне разговоре на разним језицима, ко зна чијих агената, има КГБ-а, МИ 6… Ми нисмо ни знали где је Броз тачно, ауто је блиндиран, побили бисмо недужан народ. Каваја је имао машингевер, носили смо бомбе, али је око нас била маса шпијуна. Зато смо ћутали и одустали. То је било 1975. године кад је амерички председник Џими Картер позвао Броза у посету и обећао му да ће похапсити све антититовске елементе у Америци.
Од десет досуђених година, Стевлић је у затвору издржао четири и по, у робијашници у Висконсину.– Не могу да кажем ништа лоше о том затвору, можда и због тога што су чувари били углавном вијетнамски ветерани, борци против комуниста као што сам и ја био. Ја сам имао једну хришћанску групу коју сам основао у затвору, долазили су сваке вечери у девет сати робијаши код мене у собу на молитву. Такође, сваке суботе сам држао православну веронауку за њих. Иако по затворским правилима затвореници не могу бити у већим групама од тројице, код мене је било од 12 до 15 а чувари ме никад нису дирали. Затворски свештеник католик, фадер Дан Кели, имао је обичај да каже: „Једино је Радош невин у затвору”.
Током робијашких година Стевлић је одслушао седам семестара, положио све испите и завршио економски факултет, као најбољи у својој генерацији.– Имали смо професоре, учионице. Живео сам скоро као у неком интернату, имао сам своју собу, кључ од собе, полице и књиге, нисам ни примећивао да су жице около. Студирао сам и приде радио као чиновник у затворској канцеларији и ту примао плату. Добијао сам 1,25 долара на сат, 325 долара месечно, па сам из затвора слао 150 или 200 долара месечно својој супрузи Радмили. На завршној свечаности одредили су ме да држим захвалнички говор у име свих дипломаца затвора.
Стевлић је, кроз године, као стуб породице око себе у Америци окупио своју браћу из Србије, који су долазили један по један: Јовиша (почивши) и Сретен пребегли су као емигранти, док је Хранислав дошао са пасошем и остао у САД.
Ја сам власник комплекса од 336 станова у Глендејлу, недалеко од Финикса. То је насеље од око осам хектара, дугачко километар. Комплекс је подигнут 1984. године и има 20 стамбених зграда, као и још једну са управом и канцеларијама. То издајем под кирију и све сам преписао брату Сретену, десет година млађем од мене – рекао је Радош Стевлић за „Политику”.
Гвозден Оташевић
PODELI:
Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika
Оставите коментар
Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.
Коментари посетилаца
(0)
Вест нема коментара. Будите први који ће коментарисати ову вест!