Нема Сабора због вируса, али биће његових поклоника ако вишњи дозволи и навек ће се памтити слова умних српских људи о највећем народном скупу у нашој постојбини, доноси „Политика” у штампаном издању.

„Кажу да је прва труба слетела у Гучу тражећи место одакле ће се најдаље чути. За њом су се сјатиле све њене сестре и заједно грунуле из груди Србије... На зов трубе захучало је, загудело и зајечало све звучје и сазвучје, сви трептаји и стрептаји оне звучне стране с којом су повезане све стране, сва времена, сви језици, небо и земља. За звуцима је похрлио народ и они музичари без нота пред собом и са нотним записима у себи. А на који звук дрхтиш, те се мајке син.

Гуча није сабор него вулкан здравља и лепоте који се породио из душе Србије. А нови вулкани прораде увек тамо где су радили стари” - беседио је овде својевремено српски академик Матија Бећковић, поручујући - „Дрмај, јаворе”.

Један од људи који су обележили музички сцену Европе овако нам је говорио пред 50. Сабор:

„Србија нема чуда, једино чудо је Гуча и поносан сам што сам позван да будем део тог чуда” – казао је Горан Бреговић, шеф „Орекстра за свадбе и сахране”.
А његов пријатељ Добривоје Марински, прича:

„Једном га зовем, јавља ми се негде из Европе, кажем му да му агенција дугује паре за неке концерте и то велике паре, он каже нека, волим да ми дугујеш, то ме чини срећним и разговор се заврши. После неколико дана зове ме и каже: дај 10.000 евра некој калуђерици Сари, она је из нашег манастира, немају за грејање преко зиме. Јави ми се касније та калуђерица и ја уплатим те паре манастиру. Иако њега бије глас да је шкртица...

Другог пута свирао је у Љубљани и договорим се се менаџером концерта да направимо конференцију за новинаре, али дођемо на идеју да конференција буде у Београду, нека му дођу на наоге. Они скупе 15 њихових водећих новинара и доведу у Београд, а Горан мени пре тога каже: немој да их водиш по неким кафанама, него код мене кући, на Сењак. Они се запрепастили, ја им кажем ајде да завршимо овде па да идемо негде да вас водим на ручак, а он каже какав ручак да трошимо паре, ево ручка, и отвори велику пећницу у којој је пекао већ кромпире, две кокошке и неко месо. Ови су попадали у несвест. То је он”.

Победници Гуче јесу засад, Роми са југ Србије, имају неупоредиво више победа на Сабору него локални „белци”, а знаменити српски режисер Емиру Кустурица овако је, пре неколико лета, словио:

„Одрастао сам на ивици преграђа близу Цигана и увијек мислио да су они права аристократија. Њихово окружење је прво сећање из моје младости, први прави сигнал у мом животу. Слобода, пријатељство и лепота зрачили су из тог миљеа у коме је истовремено постојала и јака социјална деструкција. Чак је у њиховим породицама постојала врста дисциплине која личи на структуру аристократске породице, али без глорификације материјалних вредности, нагласак је на спиритуалним вредностима живота”.

Гуча је ушла и у непоновљиве строфе Боре Ђорђевића, роке родом из Чачка који је са својом „Рибљом чорбом” обележио музичку сцену Србије. Једном је стао негде код Ниша у аутопуту, каже да путује у Бугарску на концерт, и на телефонски позив изрецитовао нам своју рукописну песму, које још нема са музичком подлогом. Песма се зове „Све ми приче на Мораву личе” и то иде овако:
„ Кол`ко јуче стиг`о сам из Гуче / шенген виза и дозвола радна, / ту сам крен`о на рад привремено/ сваки дан ми к`о година гладна…

А Немачка далеко од Чачка/ телефони утеха су слаба/ душа празна претешка је казна/ не могу да живим к`о Шваба…
И што би се у народу рекло/ залут`о сам, нисам из те приче/ једноставно уби ме порекло/ све ми реке на Мораву личе…

Све је чисто к`о у апотеци:/ а мисли ми према кући беже/ да навикну лакше падне деци/ док старији то подносе теже.
Овде нећу да остајем дуже/ ионако много дуго траје/ у Србији не цветају руже/ ал` је моја па каква је да је/.

Међу строфама иде рефрен, овако: „И што би се у народу рекло/ залут`о сам, нисам из те приче/ једноставно уби ме порекло/ све ми реке на Мораву личе”. У зaвршници лирској следи још неколико слова: „У Србију, бре, враћам се што пре”.
Напослетку, ево једне строфе из арије народног певача из Драгачева, Рада Јоровића:
„Ко је ноћи провео у Гучи, могао је свашта да научи”.

ГЗС/Политика, Г. Оташевић