тако да сам и ја у 11. години узео хармонику и почео да свирам, а већ са 13. сам био у кафани и зарађивао. У 17. години сам отишао у Аустрију, рођена сестра ми је тамо радила као певачица, она ме је одвела и тада сам кренуо правим путем. Одрастао сам у ромском румунском насељу Музичка колонија у Обреновцу,  ту ми је остала душа. То насеље је чудо од насеља има доста изузетних музичара. Ту је моја генерација са којом сам свирао игранке, дружили смо се, вежбали и имали своје оркестре. Одатле је почела моја борба и мукотрпно пробијање у свету естраде, започиње причу Милан Димић врхунски хармоникаш и најмлађи члан породице Димић која је оставили дубок траг у народном музицирању.

Како је то изгледало у туђем свету, без знања језика али са талентом у прстима? Нимало лако али упорност се исплати, каже Милан, који је у европску метрополу стигао са хармоником на леђима са само 18 година

„У Бечу сам кренуо од кафане до кафане са мојом сестром. Формирали смо оркестар и кренуле  су свирке. А квалитет увек пролази, успео сам да се наметнем са својим свирањем, волео сам хармонику, а свирао сам и разне стилове. Наша породица свира народну музику Шумадије претежно, међутим ја сам једини који је свирао и ромску, то је музика мог народа, али спој шумадијске и ромске даје нешто што изува из ципела. И Срби и Роми су темпераментни, осећајни и видео сам да сам погодио. Испунио ми се сан, свирао сам са мојим идолима  Кодићем, Кемишом, Павковићем, Перицом Јовановићем Гулом који је исто свирао ту ромску музику, а ту су Матић, Дејан Костић, Ацо Чергар. Све сам их волео и пратио и уживао.

Постао си веома популаран, на теби се види да уживаш док просипаш ноте?

Никада ми новац није био на првом месту, пре седам осам година борио сам се за каријеру и успех и свирао од срца, радио сам по целој Европи и Америци свадбе од милион долара. Али ја исто свирам и за 5 и за 5.000 евра. Имам оркестар који ме прати злата вредан, Бранко кум клавијатуриста најбољи на свету, одрастао са мном, стуб оркестра, соло клавијатуриста је Ђура Лучијано и не постоји стил који не зна, врхунски таленат од пете године свира, виолину свира човек који ми је крстио кћерку Никола Шаиновић а ту је и сјајни Прева Пироманац.

Из прве си пристао да из Беча дођеш у Прањане на Сабор Виолиниста. Зашто, и шта Сабораши да очекују?

Сабор је заиста постао чудо, долазим јер је јединствен. Нисам могао да верујем када сам видео онолики свет прошле године, пратио сам у директном преносу и одмах рекао ово је права ствар! Очекујте посебно вече које до сада нигде нисте видели и доживели. Свираћемо неколико стилова, а представићемо се у најбољој постави. Наравно Барбике су ту да `овере`, сигуран сам да ће због њих стићи и из околних земаља на Сабор. Ради се о сјајним женама и уметницама. И биће ту гости изненађења, баш тако, многи неће веровати. То су врсни певачи и имена са којима сарађујемо годинама. И хоћу да кажем да је то мој допринос Сабору, срцу Србије, Шумадији и дар српској двојци и мом ромском мелосу.

Иначе, Милан Димић (1984) син је Зорана Димића сјајног педагога и композитора који је изнедрио на десетине хармоникаша који су харали Сокобањом. Учио је легендарног Бора Димића Диду који је ушао у анале свирајући коло на басовима хармонике са обе руке. То више никада нико није поновио.

Милан је унук чувеног виолинисте Аце Шишића, а његов оркестар је један од најтраженијих у Европи где се не пита за цену већ када сте слободни.

,,Морам да кажем да се у мојој породици једино моја мајка Јагода којој сам захвалан за срећно детињство, није бавила музиком“, каже у шали и додаје, ”видимо се у Прањанима на Сабору, гореће СТАДИОН“!

Димић са својим оркестром „Голд Стајл” ће наступити у Прањанима на Сабору виолиниста у петак 14. августа у 21:30.

ГЗС