али после тих непуних пет година још десет се потуца по српским судовима, са све мање наде да ће му неко бар рећи: извините што сте робијали.
Капетан је у јесен 1991. командовао једном четом Прве гардијске моторизоване бригаде Војске ЈНА на ратишту у Вуковару и убрзо (1995) постао хашки оптуженик под наводом да је, заједно са пуковником Милетом Мркшићем и мајором Веселином Шљиванчанином, починио злочине против човечности и кршио законе и обичаје ратовања. На захтев Тужилаштва Међународног кривичног трибунала, 21. априла 2003. у Београду смештен је у притвор Окружног суда, одакле је 17. маја те године предат потери из Хага.
Претресно веће МКТ-а, којем је председавао Кевин Паркер из Аустралије, као првостепено, септембра 2007. осудило је Мркшића на 20, а Шљиванчанина на пет година затвора, док је Радић ослобођен сваке одговорности („Није крив ни по једној тачки оптужнице”, објавио је судија). Тужилац Карла дел Понте није се жалила на ту одлуку иако је претходно на претресу захтевала доживотну робију за капетана прве класе, и Тужилаштво МКТ-а, на тај начин, признало је своју грешку. Из притвора у Холандији пуштен је 28. септембра 2007. и првим авионом послат у Србију.
Овде је добио невероватно објашњење да нико није крив за његову робију, да је Србија у његовом случају обавила неко онако хапшење с којим нема везе, а он је онда годинама принуђен да зарађује неки динар по грађевинским скелама, носећи бетон око родног Земуна.
Наше правосуђе не признаје да је његов живот претворен у чемер. Први Радићев захтев за накнаду штете одбило је Министарство правде (10. октобра 2008). Затим је судским путем затражио накнаду штете од 50 милиона динара, али је Виши суд у Београду (октобра 2011) пресудио да је захтев неоснован. Убрзо је (9. 4. 2014) Апелациони суд аминовао првостепену пресуду. Напослетку, и Врховни касациони суд Србије одбио је Радићев захтев за ревизију (23. 12. 2015) наводећи у својој пресуди да су српски органи само спровели „одређене радње по захтеву Међународног трибунала у Хагу”.
Радићев пуномоћник, београдски адвокат Светозар Ж. Павловић, поднео је Уставном суду Србије жалбу пре 22 месеца, наводећи да „то једноставно није тачно”.
– Никако. Против Мирослава Радића је у Србији, пре изручења, спроведена истрага, пред истражним судијом и ванпретресним већем Окружног суда у Београду, где су предузимане истражне радње, као што су лишавање слободе, одређивање притвора, саслушање окривљеног, предаја окривљеног МКТ-у, одлучивање ванпретресног већа по жалби на решење истражног судије… Укратко: за нешто што јесте наши судови рекли су да није па то онда образложили надугачко неком неодрживом причом да је то, наводно, било, ето, само неко мало услужно хапшење за потребе трибунала.
Павловић напомиње:
– Ускоро ће две године како нема никаквог одговора ни од Уставног суда. Уопште нисам сигуран да ли ће икад решити ову жалбу, јер после сваке моје тужбе или жалбе протекле су по две године до прве следеће одлуке. Али, сигуран сам да су наши ратни јунаци, какав је Радић, готово презрени у Србији, док у суседним земљама домаћи официри или припадници терористичких организација уживају поштовање, паре, виле и премијерска места.
Извор: Политика, Г.Оташевић
