расположена за разговор и евоцирање успомена на дугу прошлост коју памти. Прецизно се сећа догађаја и имена, као да их из књиге чита. Вид и слух су ослабили, ноге полако издају, али са штапом је још покретна. Наложи ватру, припрема клупка за везивање малина, дружи се са праунуком Николином. До пре 2 године прела је вуну, плела чарапе и сама себи прала веш. Зима и снег су је приковали за кућу и кревет, али чим отопли изаћиће да прошета, донесе дрва…
Жали се ова времешна старица на тежак живот који је у млађим годинама живела, на сву муку и проблеме које је морала да превазиђе, и пита се, зашто је још увек ту. Каже да је одавно било време за „друго село“, али судбина као да још планова има са њом.
„Сахранила сам ћерку и два сина, једног од само шест месеци. Тешко ми је. Није добро да родитељи децу сахрањују“, са пуним очима суза сведочи старица.
Бака Миросанда родила се у породици Чегањац у Осоници, усред Првог светског рата, 1916. године. Живело се тада у тешкој немаштини, били су више гладни него сити. Имала је шесторо браће и сестара. Са 19 година удала се за Бранка Стевановића, 3 године старијег од себе. Тек након започетог заједничког живота, муж јој је отишао у војску. Недуго по повратку стигао је рат, а Бранко је завршио у Немачкој у заробљеништву. Тамо је остао четири и по године, оставивши за собом породицу, жену и ћерку.
Присећа се Миросанда ових грозних година са презиром у гласу према разним војскама које су вршљале Осоницом. И данас када је питате које су то војске биле, каже да не зна. Рат јој је узео свекра, а и сама је често била у опасности.
„Једном наиђе нека војска, па мене узеше за „путовођу“. Ишла сам и пред њима, али и за њима, вукући грану за собом како бих помела траг чизама тих војника. Спасио ме комшија који се понудио да иде даље са њима уместо мене, а касније су му ти исти војници језик одсекли“, каже Миросанда.
„Ратне године су биле тешке, били смо гладни и боси, муж у заробљеништву, болести је било много. Трпела сам, борила се, гурала напред. Друге није било. Сналазили смо се како смо знали и умели“.
Бранко се након рата вратио из Немачке и изродили су још петоро деце. Четири сина и једну ћерку. Миросанда је бринула о кући, деци, стоци. Преко лета је боравила код колибе изнад села, чувала стада, али и помагала у кошењу и плаштењу, градњи куће. И тако деценијама у круг, као по утабаној стази.
Данас се сећа готово свега, догађаје ниже као да су се јуче десили, али са сетом у гласу. Доживела је старица и многе лепе и срећне тренутке у свом веку. Рођење деце, унучади, праунучади. Свадбе, рођендане, испраћаје у војску. И данас је срећна. Обилазе је потомци, помажу, брину о њој. Живи са најмлађим сином Стојаном и његовом породицом.
На питање шта је рецепт за дуг живот бака Миросанда не зна одговор.
„Знам само да морате бити поштени, вредни и да морате доста да радите. Ето, ја сам и радила и мучила се, па доживех оволике године. А није требало бити тако. Волела сам и да попијем чашицу две дневно. Никада се нисам напијала, а онда сам једног дана потпуно престала. Не памтим кад сам била код лекара, а пијем лекове за притисак“, каже бака.
Године су прошле и са собом јој однеле мужа и двоје деце. Она и даље чека на свој ред који је, каже, одавно требао доћи. На зиду чува спаковану одећу, за „друго село“, а у њој и неколико својих фотографија, за спомен.
Поред тешких година, живот јој је донео и богатство. Близу 20 унучади, праунучади и чукунунучади. Међу последњим жељама су да јој се ожене два унука и да остатак породице буде здрав.
Међу првим гостима на рођендану баке Миросанде били су представници Центра за социјални рад и Црвеног крста из Ивањице, уручивши јој том приликом пригодне поклоне.
Извор: Блиц, Беба Бојовић
