знамо, часним резултатом: Србија није капитулирала, али је интернационална војска 19 држава изборила право да привремено управља и влада јужном српском покрајином, Косовом и Метохијом.

У сећању на јуначку одбрану наше отаџбине остала су бројна сведочанства. Међу њима и приповест о изузетној одбрани нашег неба, чему су се посветиле јединице ПВО војске СРЈ.

Једно од тих доказања остало је навек уписано у књизи „Чачак и Лучани, тешки дани још теже ноћи“, коју је недавно објавио Глас западне Србије.

Ту, поред другог, стоји:

 „ Кад је, по­чет­ком фе­бру­а­ра 1999, у се­ди­шту Кор­пу­са про­тив­ва­зду­хо­плов­не од­бра­не на Ба­њи­ци, пра­вљен рат­ни план, ко­ман­дант РВ и ПВО Вој­ске СРЈ ге­не­рал-пот­пу­ков­ник Спа­со­је Сми­ља­нић зах­те­вао је да сви за­по­вед­ни­ци пу­ко­ва и бри­га­да да­ју из­ја­ве мо­гу ли да из­вр­ше оба­ве­зе у ра­ту. Бли­жио се, да­кле, час кад ће срп­ски офи­ци­ри са сво­јим ре­до­ви­ма ста­ти на мег­дан нај­моћ­ни­јим вој­ним си­ла­ма на пла­не­ти бу­де мо­би­ли­сан 30 да­на пре по­чет­ка ра­та, ка­ко би од­го­во­рио за­да­ци­ма у бор­би. Мо­би­ли­за­ци­ја је об­ја­вље­на 17. фе­бру­а­ра, у са­ста­ву смо има­ли 200 ак­тив­них и 1.600 ре­зер­вних вој­ни­ка и ста­ре­ши­на –казао је својевремено пу­ков­ник Вој­ске Ср­би­је Ве­се­лин Па­вло­вић , ко­ји је тих опа­ких да­на био ко­ман­дант 450. ра­кет­ног пу­ка ПВО.

– По­че­так бом­бар­до­ва­ња, 24. мар­та, сви смо до­че­ка­ли на но­вим ва­тре­ним по­ло­жа­ји­ма, па је не­при­ја­те­љу пре­пу­ште­но да деј­ству­је по на­пу­ште­ним и ла­жним. И већ у 20.03 бом­бар­дер НА­ТО-а је ра­ке­том „то­ма­хавк” га­ђао и по­го­дио ла­жни ва­тре­ни по­ло­жај Дру­гог ди­ви­зи­о­на на аеро­дро­му у Ла­ђев­ци­ма, где је са­да ци­вил­на ва­зду­шна лу­ка „Мо­ра­ва”. Про­јек­тил је био лан­си­ран с под­мор­ни­це или бро­да, до­ле­тео је са за­па­да до­ли­ном Мо­ра­ве на ви­си­ни од 20 ме­та­ра од тла, и ви­де­ли смо га с на­шег ва­тре­ног по­ло­жа­ја у Пре­љи­ни.

Пук је пр­ви пут деј­ство­вао по не­при­ја­тељ­ској ави­ја­ци­ји 26. мар­та у 18.10 са­ти, у јед­но ве­дро пред­ве­чер­је кад је по­гот­ке срп­ских ра­ке­та­ша по­сма­тра­ло по­ла Чач­ка и сва се­ла око­ло.

– На­ше ра­ке­те лан­си­ра­не су с ва­тре­ног по­ло­жа­ја Че­твр­тог ди­ви­зи­о­на, с из­бре­шка Или­јак у Мр­ча­јев­ци­ма. Та­да смо ра­ке­том „не­ва” по­го­ди­ли је­дан не­при­ја­тељ­ски ави­он на Је­ли­ци, из­над Здра­вља­ка, а дру­ги из­над град­ског гро­бља у Чач­ку. Све су нас осо­ко­ли­ли ти по­го­ци, ви­де­ли су их и при­пад­ни­ци ко­ман­де пу­ка са свог по­ло­жа­ја, за­бе­ле­же­ни су и ка­ме­ра­ма.

Од та­да до кра­ја ра­та је­ди­ни­це пу­ка су у стал­ном пре­ме­шта­њу и ма­не­ври­са­њу пре­ва­ли­ле „ми­ли­он” ки­ло­ме­та­ра, ко­ли­ко и 250. ра­кет­на бри­га­да ПВО, да би се ва­зду­шни ду­шма­ни до­ве­ли у за­блу­ду, а Вој­ска СРЈ са­чу­ва­ла љу­де и опре­му.

– Вој­ну фа­бри­ку „Сло­бо­да” у Чач­ку бра­нио је наш Дру­ги ди­ви­зи­он, с по­ло­жа­ја на вр­ху Љу­би­ћа. У тре­ћем на­па­ду на фа­брич­ке по­го­не у Је­зди­ни, 4. апри­ла, ра­ке­том смо по­го­ди­ли не­при­ја­тељ­ски ави­он, циљ је ухва­ћен из­над Пра­ња­на, бе­же­ћи од­ба­цио је два ре­зер­во­а­ра с го­ри­вом по­ред За­пад­не Мо­ра­ве, из­ме­ђу Ов­ча­ра и Ка­бла­ра, а по­го­ђен је из­над за­се­о­ка Љу­би­чи­ћи, на Ка­бла­ру. Али њи­хов ло­вац, ко­ји је био прат­ња бом­бар­де­ра, про­ти­вра­дар­ском ра­ке­том на­ци­љао је ва­тре­ни по­ло­жај на­шег ди­ви­зи­о­на. Та­да су по­вре­ђе­на тро­ји­ца рат­ни­ка, од ко­јих је­дан вод­ник и он нај­те­же, па је по­сле ра­та оти­шао у пен­зи­ју и на­ста­вио да жи­ви у По­ја­та­ма код Кру­шев­ца.

Па­вло­ви­ћу је, ве­ли, ра­ња­ва­ње сво­јих вој­ни­ка па­ло из­у­зет­но те­шко.

– По­се­тио сам их у бол­ни­ци у Чач­ку, за­тим се вра­тио на ко­манд­но ме­сто пу­ка у Остри, под Остри­цом. Та­да сам, да бих по­ди­гао љу­де, од­лу­чио да пу­ку дам на­зив „Кра­љев­ске ли­си­це”, по­што нам је ина­че се­ди­ште би­ло у Кра­ље­ву. Код се­бе сам већ имао план и ма­те­ри­јал за то па смо у Чач­ку на­пра­ви­ли 2.000 сво­јих зна­ко­ва. У то­ку 78 да­на ра­та про­тив НА­ТО ави­ја­ци­је, пук је имао са­мо дво­ји­цу те­же и 13 лак­ше по­вре­ђе­них при­пад­ни­ка, а крај на­па­да до­че­ка­ли смо с ма­лим оште­ће­њи­ма и гу­би­ци­ма у тех­ни­ци.

Ра­ке­та­ма „не­ва-М”, си­стем „С-125” ру­ске из­ра­де, 450. Ра­кет­ни пук ПВО из­вр­шио је 19 га­ђа­ња, од ко­јих 16 успе­шних. По­го­ђе­не НА­ТО ва­зду­шне фор­ма­ци­је на­пу­шта­ле су про­стор СРЈ нај­кра­ћим пу­тем, у БиХ, Ма­ке­до­ни­ју или Ал­ба­ни­ју. У зо­ни пу­ка ле­те­ло је укуп­но 420 фор­ма­ци­ја НА­ТО-а, од то­га у зо­ни деј­ства пу­ка 281 фор­ма­ци­ја, а од њих су 22 фор­ма­ци­је би­ле ле­те­ли­це стелт тех­но­ло­ги­је („Ф-117А” и „Б-2”). Нај­бо­ља га­ђа­ња бра­ни­ла­ца Ср­би­је и Шу­ма­ди­је би­ла су 26. мар­та, 13. апри­ла, 3. ма­ја и 12. ма­ја.

То­ком на­па­да НА­ТО-а на СРЈ, по­ги­ну­ло је 37 при­пад­ни­ка КРВ и ПВО, од ко­јих 28 ра­ке­та­ша.

По за­вр­шет­ку на­па­да на на­шу отаџ­би­ну, рат­ни са­став 450. ра­кет­ног пу­ка рас­фор­ми­ран је 24. ју­на 1999. го­ди­не у ка­сар­ни у Риб­ни­ци, где је са­да ко­ман­да Дру­ге коп­не­не бри­га­де. На ра­стан­ку до­де­ље­на су при­зна­ња нај­хра­бри­јим вој­ни­ци­ма и ста­ре­ши­на­ма (220) и са­рад­ни­ци­ма с те­ре­на (230), а сви при­пад­ни­ци пу­ка до­би­ли су рат­ни за­штит­ни знак „Кра­љев­ске ли­си­це”. На дан Вој­ске СРЈ, 15. ју­на 1999, до­де­ље­но је 61 рат­но од­ли­ко­ва­ње пу­ков­ским ју­на­ци­ма, а по­сле ра­та још 126 на­гра­да.

ГЗС/ Г. Оташевић