Посао и хоби овог горштака на прагу седме деценије живота су више него необични, а то је копање пањева и жила давно одсечених, црних борова „столаша“.
- Смолом натопљене зубље продајем на пијацама. Кило луча је 150, а веза 50 динара. Купаца је све мање, а жене су ми главне муштерије. На Златибору га купују и старе и младе, утегнуте госпође на високим штиклама и домаћице, да им замирише у шифоњерима и тера мољце, док га у Новој Вароши пазаре за потпалу ватре, вели Неђо.
Неђо у потрагу за лучом не иде без оштрог алата, пре свега крампа, ћускије вагаре, секире, па маља, клина. „Најбољи је лучу жилама, онај што је црн ко говеђа пршута, а тежак ко олово“, говори Неђо о искуству горштака. „Главна жила „столаша“ у присојима испод Медвеђег брда и Бријача дуга је и по три метра. Из једног пања извадио сам 400 кила луча“.
Недељково трагање за жилама „столаша“ траје још од његове десете године, када је са кириџијама обилазио села ариљског и моравичког краја. Било је то, каже, златно доба, док се лучкористио за осветљење, али се и трампио за пасуљ, ракију, кукуруз...
Лучсе, иначе, од давнина користио и као лек: планинци су се парили лучом тако што су цепку загревали на шпорету или крај огњишта, па их привијали на болно место. Народни видари су говорили да ништа боље од смоле не извлачи убој, а да иза смоле на ранама не остају ожиљци.
Извор: Данас