основан давне 1972. године, када је искрчен пропланак и на том месту направљен фудбалски терен. Иако нема трибине, на њему, како кажу, има пуно љубави и верних навијача, који на утакмице долазе, неретко и тракторима. Овде нема ни плате за играче, већ се фудбал игра искључиво због љубави и лепоте игре.
Један од оснивача, Мирослав Дуњић, Фото: ГЗС
Мирослав Дуњић са осмехом се сећа дана када је фудбал дошао на Овчар и када су сви као један градили, сада већ чувени стадион на Горици.
„То је био пропланак на једној заравни. Зове се Горица. Ту је раније било скупљање омладине, а касније смо дошли до идеје да се оформи клуб Овчар, али пошто нисмо имали одговарајући простор за игралиште ми смо морали да раскрчујемо и проширујемо, да вадимо пањеве и све оно што је сметало. И направили смо један леп стадио у оно време. И сви су били весели кад су се позивали на изградњу. Онда сам направио један ваљак у који се стављао креч како би се обележило игралиште, да би то било стварно прописно”, каже Дуњић.
А да би се пола века клуба обележило на прави начин, Радован Терзић саставио је монографију „Фудбалски клуб Овчар Марковица”, како у заборав не би пало једно време у коме је лепота фудбала освајала младиће са Овчара.
Монографија, Фото: ГЗС
„Морао сам доста да идем и по фудбалским савезима због података и код другара како бих сакупио слике. Успео сам да саставим монографију, да се ипак забележи, да остане за сећање следећим генерацијама. Ово је типично сеоски клуб али један од најуспешнијих у нашој општини. Такмичили смо се у општинској и међуопштинској лиги, а 2014. године смо се пласирали и у Зону Морава, што је највећи успех нашег клуба”, каже Радован Терзић, аутор монографије „Фудбалски клуб Овчар Марковица”.
Радован Терзић, аутор Монографије; Фото: ГЗС
Поред одличних резултата које је током времена постизао, овај клуб надалеко је познат и по изузетно верним навијачима.
„Овчар је познат и по добрим фудбалерима и по добрим играма али и по ватреним и страственим навијачима о којима може да се пише посебна књига. На утакмице се ишло и тракторским приколицама и камиончићем који је претходни дан превозио неки терет. Онда седну у њега и иду на утакмицу”, додаје Терзић.
И данас су сви играчи Овчара са овог простора. Све су то марковичани, Дучаловци, Ртарци. То су све момци којима су и родитељи били овде, играли за Овчар или су то они који су прошли школу младости и сада играју овде”, каже Бранислав Јовашевић.
А као и у многочему у драгачевском крају и фудбалски клуб Овчар помогла је највећа фабрика општине Лучани, „Милан Благојевић - наменска”, која је за мандата директора Радоша Миловановића, помогла проширење терена, како би се и на овој планини заиграла популарна „зона”.
Бранислав Јовашевић, Фото: ГЗС
”Захваљујући господину Радошу Миловановићу терен је проширен када смо упали у зону. Направили смо игралиште са пропорцијама да можемо да играмо у зону, јер је терен био мањи. Несебично су нас помагали. Он је ово село задужио”, додао је Јовашевић.
Иако одбрамбени играч, Ратко Мосић важи за најбољег фдбалера овог клуба свих времена, а један од доказа томе јесте и чињеница да је на његовој руци стајала капитенска трака.
Један од најбољих фудбалера Овчара, Ратко Мосић, Фото: ГЗС
„Љубав према спорту је покретала људе, ништа друго. Морало је да буде нешто изнад јер није било средстава да се то плати. А ја нисам ни захтевао да ми се плати, ча ни пут”, истиче Мосић.
Фудбалска страст у овом овчарском селу ишла је толико далеко да је и терен бивао преоран, али заједничким радом фудбалера и навијача, терен се брзо крпио како би се на њему играло наредно коло.
ГЗС