али ових дана нико не зна како ће се наредних 12 месеци одвијати производња у колективу који годишње преради 400 тона свеже у 100 тона суве шљиве, преноси Политика у штампаном издању. Јер, овогодишњи род националне воћке у Србији нејак је, а у Европи није ни родила.
Мада предузеће, иначе, има на свом газдинству, у мрчајевачком засеоку Илијак, плантажу од 7,5 хектара под сортама стенли, чачанска родна и лепотица, опет је капа мрка.
- Од нашег воћњака очекивали смо 150 тона али ако буде и 50 добро је, пошто су мразеви десетковали род. Исто је у околини Блаца, где смо куповали разлику. То подручје по традицији даје добру шљицву, али сада немају никакву. У све су се ове године умешали и Немци, који први пут купују свежу шљиву по Шумадији, и то зелену с гране – каже за „Политику” Радомир Љујић (66), саветник у „Промо пену”.
Он је познато име српске привреде јер је чак деценију и по (1994 – 2009) био успешан генерални директор фабрике муниције „Слобода” у Чачку, па је изненада смењен. Али, није се нервирао нити дангубио једног трена, већ је на тазбинском имању Лазаревића у средишту Мрчајеваца почео да гради и тече сушару за шљиве, заједно са синовима Растком и Николом, којима је и данас десна рука. И не мрзи га да сам конструише и прави делове опреме, пошто је дипломац Технолошког факултета БУ.
Најпре је саградио две сушаре по пет тона, а затим су од чачанског предузећа „Прогрес” набављене још две, по 10 тона.
- Имамо припремљен простор за подизање следеће две, такође по 10 тона. „Прогрес” нам је пре три године испоручио и котао снаге 1,5 мегавата са два горионика, на дрва и коштице.
У сушарама ове врсте, шљиве се 30 сати излажу струјању прегрејаног ваздуха (75 – 80 Целзијуса) па влага у плодовима пада на 20 одсто. Затим се лагерују а касније дорађују враћањем влаге на 35 процената, ручно се вади коштица из сваког плода ако је тако наручено, и искоштичена шљива штити у калијум – сорбату и купа бомбонским сирупом да би добила сјај.
- Ми извозимо 90 одсто производње. Некад се највише радило са купцима из Русије, а сада пакујемо кутије од 10 килограма прошлогодишњег рода за Грке. Робу шаљемо и у Немачку а цену одређује светско тржиште, од године до године. Килограм са коштицом је 1,30 до 1,40, а без око 2 евра. Највећи произвођачи су Чиле и Аргентина, и европско трежиште навикло је на њихову суву шљиву – вели саветник у највећој сушари овог дела Србије.
Иначе, из доктората др Олге Митровић, са чачанског Института за воћарство, сазнајемо да је са годишњом производњом од 400.000 до 600.000 тона свежих шљива Србија, зависно од родности, између другог и четвртог места у свету, наизменично са Румунијом и САД - ом. Светска производња износи 10 милиона тона, од чега само Кина има око 4,5 милиона.
Потрошња сушене шљиве на планети процењује се на 260.000 тона годишње. Србија је, крајем 19. века, извозила 26.000 тона за годину а сад извоз достиже тек 4.000 тона, или 12 пута мање од извоза Чилеа, који је нама сличан по производњи овог воћа.
Зелени стенлеј 40 динара
Водећи откупљивач у чачанском крају и извозник воћа, Дарко Топаловић из Миоковаца, каже да су се купци из Немачке ове године први пут појавили на нашем терену захтевајући да им буду испоручене свеже шљиве. И то зелене, које су око 20 одсто лакше од зрелих.
,,Не само они, и Пољаци ових дана траже нашу шљиву, и Мађари, јер у Европи није родила. Нашим воћарима плаћам 40 динара за килограм зеленог стенлија, а 28 за чачанску родну, у дубоким гајбицама. То се одмах превози до Немачке где потрошачи воле шљиву у таквом стању, али се тамо раздваја у мала паковања. Возач камиона снимио је цену у немачкој продавници: 1,45 евра за пола килограма зеленог стенлија у кеси”, наводи Топаловић за „Политику”.
Извор: Политика, Г. Оташевић
