године пунолетне! Наиме, прошле седмице је ова невладина организација обележила 18 година постојања, уз још један ништа мање важан јубилеј – деценију Телевизије Форум, коју су саме основале као медиј цивилног сектора. Оснивачица оба Форума Милева Малешић, директорка и главна уредница ТВ Форума, на једноставно питање шта у данима славља осећа, одговара са истинским убеђењем: “Задовољство!”.
Упркос свему, посебно несташици новца, неразумевању свих власти с којима су се током 18 и 10 година суочавале и суочавали, ту је задовољство што су истрајале/и и што ће тек истрајавати јер су успели да окупе младе и храбре људе који искуснима дају нови подстрек, а заузврат добијају подршку.
*Ипак, многи у Србији и ван ње чули су и за Форум жена Пријепоља и за ТВ Форум, али многи не знају да Пријепоље постоји. Задовољство чиме?
Тиме што смо спојиле новинарску професију и активизам. Као активисткиње женске невладине организације наилазиле смо на проблем недовољне видљивости. Схватиле смо да то што радимо – а радиле смо пуно и на многим темама и проблемима, не само жена и не само жена Пријепоља – не стиже до људи, до оних којима је намењено. Кад смо поставиле ону телевизију, биле смо своје/и на своме. Захваљујући телевизији могло је да се види оно што радимо и јасније и даље, да се промовишу вредности једнаких могућности и родне равноправности. Иако то данас многима делује сувишно, уверена сам да је неопходно.
Знате, кад смо почели да радимо стално су нас људи питали шта нам значи поздрав “гледатељке и гледаоци”, а данас су толико навикли на родно осетљив језик да га и сами користе. Не сви, али довољно њих да будемо задовољне. И задовољни.
*Често није захвално причати о сопственим резултатима, ма колико били несумњиви. Молим вас да издвојите оно најважније у чему сте успели за 18 година цивилног, а онда десет година цивилно-медијског активизма?
Управо то што сам рекла на примеру родно осетљивог језика – промену односа у локалној заједници према нама и нашим идејама.
Награде које смо добијали, као што је Гран при за продукцијску производњу, а било их је много, да не набрајам, важне су, али оне нису најважније мерило нашег рада. Најзначајније је то што жене Пријепоља имају место где се скупљају, где могу да раде и да окупљају друге, да на делу покажу колико су значајне све те вредности за које се залажемо. Да кажу све што им смета, а смета им много тога и у кући, и у околини, и на послу ако раде, у јавности; да кажу и покрећу локалну заједницу.
И не само што имају место за то него захваљујући телевизији и могућност да их виде и чују. Зато нама улазе многе и многи овде јер ми и мушкарце радо примамо и чујемо. Ту су нам сви, од домаћице Јованке из Миљевића до експерткиња многих усмерења и јутрос су нам (петак, 18. октобар) стигле честитке многих гледатељки и гледалаца, активиста и активисткиња, пријатељица и пријатеља.
Дошле су нам и колеге и колегинице из других градова, ви из НУНС-а, а ту нам је ОЕБС, који нам је важна подршка свих ових година.
То што сте сви ви, публика и гости, данас с нама ничим другим се не може мерити ни заменити. Томе је можда равна само моја радост што сам и на послу, на оба посла, окружена младим људима, младим новинарима и новинаркама, младим активисткињама и активистима.
*То се види и на екрану и голим оком. Но, много је предрасуда и о младима и о женама данас. Како то превазилазите у једној, без увреде, прилично конзервативној средини?
Код нас је 60 одсто жена, али ми водимо рачуна о родној равноправности и позитивној дискриминацији, па имамо и много мушкараца. Код нас није битан изглед, битно је шта радимо, шта и какве поруке шаљемо нашим гледаоцима и гледатељкама.
Младе новинарке су све школоване, биле су прво волонтерке, па су се запошљавале у Телевизији Форум и срећна сам због тога. Мислим да се осећају добро, али пре свега због тога што су усвојиле све те принципе које заговарамо, једнаке шансе и могућности. Уосталом оне, али и њихове колеге, могли су то и на сопственом примеру да осете, па су тим приврженији и Форуму жена Пријепоља и ТВ Форуму.
*Активни сте лично и колективно и ван средине, на медијској сцени, у цивилном сектору. То сте показали и организацијом две расправе – о не/слободи медија и о положају жене у медијима и представљању жене на медијима. Радите у тежим условима од већине, па шта бисте издвојили као највеће проблеме?
На локалу код нас највећи проблеми су притисци власти и пословних моћника који су незадовољни нашим радом. Не зато што не радимо добро већ зато што не промовишемо довољно њихове успехе. Молим вас ово последње под знацима навода! Имамо и финансијске притиске – ево уочи јубилеја смо на локалном конкурсу за медијско суфинансирање пројекта добили честитку у виду само сто хиљада динара за велики предложени пројекат. Сем тога, изложени смо претњама, а има и судског гоњења.
Но, ја сам срећна јер је наш однос према њима јасан и јединствен – не могу да нас заплаше. Ја као новинарка са искуством, као и моје колегинице и колеге, охрабрујем младе новинарке и новинаре да издрже, објашњавам им да је то, нажалост, део наше професије и да морамо показати и храброст и професионалност супротстављајући се свему томе искључиво чињеницама и радом.
JJ, Нови Магазин / ГЗС
