што се дало наћи и сачекао моју војску, која се убиваковала пред самом Подгорицом у вашаришту. Овде се прими нешто хране – кукурузна хлеба за војнике.”

Ове и редове који следе у свешчицу, у среду, 25. новембра 1915. уписао је артиљеријски наредник Милета М. Продановић (1883–1945) из Прањана код Чачка, напомињући да је увек био у борбеном делу батерије са командиром, а доцније у штабу са командантом одсечне артиљерије на положају, на осматрачници.

„Све сам борбене ситуације и догађаје на бојном пољу могао лично видети и убележити у свој дневник”, вели овај народни и демократски првак, страдао на самом крају Другог светског рата, негде око Фоче, од потере КНОЈ-а. Следе записи о новим данима, сведочанства трагедије српске...

„Петак, 27. новембар. Кренули смо се из Подгорице за Скадар у 7 изјутра лепим друмом до варошице Тузи, а одатле преко врло каменитог и хрђавог пута изашли на брдо. У 11 часова угледасмо Скадарско језеро, за које сам као дете знао и које је опевано из старих времена.

Хране понестало, ми смо јутрос последњи хлебац, који смо нашли у комори, дали војницима, још имамо шест џака брашна које носимо као резерву, а купити се нигде нема. Од ма кога Црногорца потражиш да ли има хлеба да ти прода, казаће ти сваки истим одговором:

’Нема, чоче, богуми, ово је сиромашна и гладна Црна Гора’. Гладни и заморени војници ипак су се трудили да би што пре стигли Скадру, тој нашој обетованој земљи, где ћемо се нахранити, одморити и примити оружје и одакле ћемо удружени са савезницима ударити понова на непријатеља.

Са том надом сваки је упињао своју снагу. Уз пут је било разних шала и доскочица, да би се човек разонодио и на умор и глад унеколико заборавио. У четири часа по подне стигли смо у село Хотски Хан, под самим кршом албанским, скренули са пута и заноћили.

Субота, 28. новембар. Кретали смо се полако све подножјем кршних албанских планина које својим врховима додириваху беле облаке, а села арнаутска беху припета уз овај крш као ластина гнезда, којим само пешачке путање прилазе; куће су озидане све од камена, плочом покривене, па издаље човек кад гледа не може разликовати село од кршева.

Само по неколико јабланова, обично посађених негде у селу око чесмице, обележавају село издаље. У 11 часова стигли смо у село Кастратски Вирови, овде је већ била постављена наша водна станица, где примисмо помало кукурузна хлеба, који разделисмо војницима и кренусмо даље. У село Враке стигли смо у мрак, на преноћиште.

Недеља, 29. новембар. Рано сам се кренуо за Скадар, пре него што пође батерија, јер ме командир упути да купим нешто за јело и пиће док они дођу, а нареди ми да га сачекам код топовског парка, који смо ми замишљали да нас чека у Скадру. У 10 сам стигао у варош пуну силна света бежаније и војске, тако да само по улицама меша и купити се за јело није имало ништа.

Нађем нашег коначара и он ми рече да ће наш бивак бити код старих касарни на северном делу вароши, на путу који води за Ђаковицу. Изађем на ту страну и сачекам батерију. Од топовског парка, од хране и удобности, коју смо ми очекивали и надали се да ћемо овде имати, нема ништа. Разочарење још веће.

Одмах по нашем доласку, непријатељски аероплани преко Тарабоша од Бара дођоше и бомбардоваше логоре око вароши; мало подаље од нашег логора падоше две бомбе, од којих је један војник погинуо. Већ страх и разочарење све више човека притискује, хране нема, изделисмо оних шест џака брашна војницима, а још нам траје волова, па смо понеког клали.

Ружно и кишно време, умирање војника веома велико, свако јутро поред нашег логора протерују по неколико воловских двоколица натоварених као дрва мртвих војника за сахрану; аероплани готово сваки дан бацаху бомбе, топова за гађање истих нема. И што има брдских, немају муниције. Старешине и колико би хтели набавити храну за људе немају средстава да је донесу, јер стока готово сва остала на путу.

И што је преостало то сад без хране липсава. Сваки је готово остављен самом себи, да се што збрине и набави за храну. Наш папирни новац неће да примају и ако ко притешко да плати банку више од 5 до 5,50 динара у сребру.

На овом биваку провели смо 12 дана, кад смо се по наређењу команданта дивизије преселили у Стару варош испод Скадарског језера и разместили по кућама и шталама.

У Скадру смо провели до 20. децембра када смо добили наређење за покрет у Љеш, где ћемо, ако се могне, укрцати се у лађу за Сан Ђовано, а ако не могне онда ћемо ићи до Драча пешке па ћемо се тамо укрцати у бродове и ићи ћемо, како чујемо, на острво Корзику или у Алжир. Полазак је наређен за сутра у шест изјутра...”

ГЗС / Политика, Г. Оташевић