врати са Орденом Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима?
Ово је повест о Радомиру Станојевићу из Горње Краварице, нареднику из кадра Треће чете, Првог батаљона 21. Пешадијског пука, којег је на повратку у отаџбину маја 1918. стигла, уз одликовање, похвала војводе Живојина Мишића. Њу је 22 лета касније у повесници „Драгачево и његови славни синови” објавио прота Милисав Д. Протић Гучанин, где се вели:
Радомир Станојевић је 8. августа 1916. северно од Петровог језера извршио са патролом успешно извиђање, ноћу по испресецаном терену и под јаком непријатељском фронталном и бочном ватром.
На Островском положају, 12. августа 1916. успео је да са 20 бомбаша претрчи простор од 200 метара, ускочи у непријатељске ровове, примора га да их напусти и остави сву опрему и оружје. Заузећем овог положаја добијена је врло згодна осматрачка тачка.
На Изгорелој земљи, 1. децембра 1916, северно од коте 1.050, ровови су били толико близу да се борба само бомбама водила. Наредник Станојевић изашао је ноћу добровољно из рова, приближио се непријатељском стражару, заговорио га, бацио бомбу у ров и убио.
Код Изгореле земље, 27. новембра 1916, за време пребацивања упао је у непријатељску баражну ватру и тада по други пут тешко рањен.
Код Велеса, 16. октобра 1917, приликом јуриша на неперијатеља који је био солидно утврђен, привукао се добровољно њиховим рововима на десет до петнаест метара и позвао непријатељског стражара да се не бију из пушака већ бомбама, на шта је овај пристао јер је био у заклону.
Његова прва бомба пала је у непријатељски ров, од чега су одмах излетела парчад одела и опреме, али је Радомир у том тренутку и сам рањен пушчаним зрном.
Као вођа патроле, командир стражарског одељења на најопаснијим местима одликовао се највећим јунаштвом. – Похваљујем наредника Станојевића и истичем га армији као пример јунаштва и родољубља – потписао је војвода Мишић.
По повратку из рата, мада су га сви славили као великог јунака, Станојевић се понашао као скроман и поштен човек, не разликујући се од мештана.
Рођен је 1884, основну школу завршио је у Гучи. Читавог живота, до смрти, живо је од земље. После 1920. био је један од обновитеља Земљорадничке кредитне задруге у Горњој Краварици.
Умро је 1939, кад се утопио у набујалој Моравици, враћајући се са панађура у Ариљу, сахрањен је у гробљу родног села. Занимљиво је да му је био подигнут споменик још 1915. јер је родбина мислила да је погинуо у рату.
ГЗС/Политика, Г. Оташевић
