Егзистенцијом, пореклом, имањем, па и држављанствима везан је и за тамо и за овамо, с тим што га преко међе, због њему нејасних прописа, дочекују као илегалца.
Његова недаћа је што малтене чим изађе из куће постаје страни држављанин у туђој, а опет на својој земљи.
Засеок Михаиловица на Јабуци погранично је подручје које деле општине Пријепоље и Пљевља, односно Србија и Црна Гора. Лукићеву дедовину пресеца државна граница – са једне стране му је кућа, а са друге ливаде и њиве. Угледни је домаћин, има више од 500 оваца и 50 грла говеда, милина је видети кад потера толику стоку на испашу. А пашњак му само 200 метара од дома, али – преко границе.
Сваког дана он из штала у Србији, са свога, овце и говеда потера у Црну Гору, на своје, да их напоји. Свестан да ризикује казну од 100 евра.
– А сит сам се казни наплаћао и постао редовна муштерија суда у Пљевљима – прича Бранко за “Блиц”.
Мука је Бранкова што са стоком не може легално да пређе на црногорску страну своје имовине. Кад се запути најближим путем, идући само својим парцелама – то је кршење Закона о граничној контроли, кад би кренуо легално, преко граничног прелаза – то би већ било супротно саобраћајним прописима. Не помаже му ни што има држављанство Црне Горе стечено рођењем у Пљевљима, ни што му је мајка Црногорка.
– Девет година имам исте јаде. Кад потерам овце и краве преко свога, али и преко границе, заскочи ме црногорски полицајац и пише казну. У почетку је, када се распала СРЈ, био проблем што се земља са црногорске стране водила на моје деду и бабу, па су ми пребацивали “на које то своје водиш стоку кад у Црној Гори немаш ништа” и “где су ти пасоши за краве и овце”. Деду, који је тада имао 85 година, одвео сам у Пљевља и он је те парцеле превео на мене – препричава Бранко.
Кад је прибавио папире да је земља његова и извадио пасош за свако грло стоке, мислио је да више нема препрека.
– Отад ме пресрећу са неким другим прописима. Кажу – не смеш овуда, овде није предвиђен прелазак, мораш на гранични прелаз Ранче. Замислите сад, имате ливаду, двориште, башту, и да с једног краја тог парчета земље не можете на други, него морате около. А тек замислите да корачате својом парцелом и негде на пола постанете страни држављанин – вели сточар са Јабуке.
До Ранче му је 800 метара од куће. Одатле му, јер терен је такав, до ливаде треба још два километра, с тим што већи део којим би требало да пређе отпада на пут којим се улази у Црну Гору. И ту је нови проблем.
– Ни на граничном прелазу, иако имам све папире, нисам добио зелено светло. Веле, са толико стоком направићеш гужву. Кажу, на шта ће да личи гранични прелаз кад у колони, у туристичкој сезони, чека по 30 аутомобила, а ти кренеш са 500 оваца и 50 крава, направићеш сточни вашар – прича Лукић и сам свестан какав би курцшлус настао кад би легално повео стоку на испашу.
Није више ни покушавао преко граничног прелаза. Мора кроз своје, кроз забрањено. Најмање два пута дневно иде у Црну Гору, четири пута пређе границу. Некада га ухвате и казне, некада не.
– Другог избора немам, јер стока неће ни жедна ни гладна, а и не разуме се ни у паре ни у прописе. У ово друго, искрено, ни ја – слеже раменима Бранко Лукић.
Тако свакога јутра овај странац на свом имању мора из Србије у Црну Гору, спреман да прекрши правила границе и плати казну.
И све тако док не усвоје неки леx специалис за њега и његову стоку.
ГЗС / Блиц, В. Лојаница
