познато је, али да је у исто време симпатије гајила и према још једном знаном Србину - или се мало зна или уопше не.
Из пера Момчила Вуковића Бирчанина, секретара краља Петра Другог Карађорђевића, у Ужице је стигла у Србији непозната књига "Несретна љубав Бранка и Мине". Написана је 1980. у Минхену, где је Бирчанин провео део живота у изгнанству. Пронашао ју је на Тенерифама, у збирци Вуковићевих потомака, Жељко Марковић, директор Историјског архива у Ужицу.
Радичевић, писао је Бирчанин на основу мемоарске грађе пронађене у егзилу, Мину је упознао 1843. у Бечу, у кући Караџића "у Ландштрасе где бејаше српска колонија која највећим делом млађим нараштајем прихвати Вуков народни језик са геслом пиши као што говориш". Имала је 15 година када се Бранко, одан Вуку, појавио у њиховом дому.
"Бранко је на Мину учинио добар утисак, читао јој своје песме, рецитовао јој Бајрона и Шилера. Она њему на клавиру свирала Шопена. Створило се једно дубоко пријатељство, различито од тада младалачких флертова студентске омладине с игранкама и журовима или по бечким кафеима уз звуке валцера", писао је Бирчанин.
Годину касније у Минино срце уселио се Ђорђе Поповић који је у Беч дошао да студира права. Зближио се с Вуком и по његовом савету са права прешао на словенску филологију. Поповић је узео псеудоним који је користио до краја живота - Ђура Даничић.
"По природи био је супротан од Бранка. Затворен у себе, наклоност према Мини скривао је у најинтимнијем кутку своје душе. Код Мине се појавила унутрашња дилема у осећањима и према Бранку и према Ђури. Осећала је да је драга и једном и другом, но своју пуну наклоност није могла пружити и једном и другом. Тако се у дому Вука развијаше једна унутрашња драма коју примећиваше и сам Вук. А то му је болно падало", наводи Бирчанин.
У Минин споменар Радичевић је записао: "Певам дању, певам ноћу, певам селе што год хоћу..."
"Бранко је Мину у звезде уздизао и звао је ’селе моја’, Вук је кћер звао повиком ’Мина, соколе мој’, док је скромни Ђура записао у споменар само неколико редака у духу народне песме", забележио је краљев секретар.
Момчило Вуковић записао је да је Вук желео да удоми Мину и да у браку не осећа сиромаштво.
"За њега ни Бранко ни Ђура нису улазили као младожење у обзир, док је Мина сањарила о срећном породичном животу са дечицом. А Бранко је стварно имао материјалних брига, па и Ђура, иако је скромно зарађивао преводима и поучавањем студената којима језик није ишао од руке", цитати су из књиге "Несретна љубав Бранка и Мине".
А онда се у Бечу појавио млади руски доктор медицине Флор Огњев. Зближио се с Вуком, али и с Мином. "Мина га је заволела иако је био грбав". Флор је запросио Мину, али одговор од њеног оца није добио, јер је Вук желео да се увери у Флора и његову породицу и да ћерки пружи времена за размишљање.
"Флор је отпутовао у Париз, где се запослио. Мина је писмом послала пристанак на веридбу. Флор јој је одговорио: ’Ти си ми све у животу, ти си хоризонт мојих мисли’. Бранко је волео Мину и желео јој сву срећу, а тиме се код њега јавило осећање да је његово присуство у самом дому сувишно. Код Ђуре исто тако долази до промена, постаје још повученији у себе, посвећује се студијама. За Мину је имао пар речи само када је неизбежно било у сусрету са њом. Вук је писао родитељима Флора и изнео какав живот жели за своју кћер: засебну кућу са послугом и осигурану будућност", даље је писао Вуковић Бирчанин.
Код Вука се јавила дилема да ли ћерку да пошаље у Русију или да остане и чека бољу прилику.
Радићевић је 1847. отишао. Боравио је у Београду, Митровици, Руми, Загребу, Темишвару. Од Ђуре Даничића добио је поруку да је Мина раскинула веридбу. Разлог су била писма из Русије коју јој је грбави доктор све ређе слао.
"Бранко је песничком душом схватио колика је дубока туга и различитост Мине у томе часу. Осећао је да јој је потребан и код њега настаје прелом. Враћа се у Беч, напушта права, уписује се на медицину и невероватним еланом отпочиње нове студије. Решен је да јој заувек посвети живот и поново отвори хоризонт", део је непознатог Бирчаниновог штива.
У јеку борбе да материјално збрине себе и своју љубав, Бранко је оболео од туберкулозе.
"Волео је Мину свим својим унутрашњим бићем и настаје дилема код њега да ли Мина животом са њим треба да поприми исту грудну болест", о последњим данима Бранка Радичевића писао је Вуковић.
Ко је био Момчило Вуковић - човек који је разоткрио Химлера
Момчило Вуковић Бирчанин био је један од најплоднијих публициста међу српском послератном емиграцијом. Као официр, заробљен је на почетку Другог светског рата и рат је провео у италијанским и немачким логорима. По завршетку рата радио је као краљевски официр за везу при британском штабу. Занимљиво је да је Вуковић, наводно, као преводилац код Британаца, препознао високог нацистичког функционера Хајнриха Химлера, који се маскирао у подофицира. Вуковић је касније живео Француској као лични секретар краља Петра Другог. Кад се краљ преселио у САД, Вуковић одлази у Немачку, где ради при војсци САД и као оснивач и уредник емигрантског часописа "Бели орао". Објавио је низ историјско-публицистичких дела и оставио богату архиву фотографија, докумената и рукописа.
Блиц / Владимир Лојаница