због повреде на утакмици: 900.000 динара на име претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности, 87.750 за физичке болове и 450.930 трошка парничног поступка. То је знатно више од онога што је у првом степену одредио Основни суд у Чачку (525.000+57.750+265.697), али мање од захтева чачанског адвоката Драгољуба Јаковљевића, Поповићевог заступника (925.000+87.750+12.672 месечне ренте све док постоје услови за њену исплату).
Предраг је као голман, али туђи, бранио за Борац на утакмици Пионирске лиге Србије у Смедереву, 15. новембра 2008. У 29. минуту пожалио се на бол у стомаку, остао да лежи на трави и одмах је пренет у смедеревску болницу. Лекари су утврдили да је задобио тешку повреду опасну по живот, па су због крварења у трбушној дупљи морали да му одстране слезину хируршким путем. Тако је као младић од 15 година и 10 месеци завршио спортску каријеру.
Следећег дана, у смедеревску болницу дошао је Поповићев ујак и донео Предрагову здравствену књижицу. Ту је установљено да је младић на одељење примљен под именом Никола Павловић. Тако се обелоданило да је Предраг Поповић на тој утакмици за Борац бранио као шверцован играч под туђим именом, пошто је у то време био регистрован за чачанску Слободу, а поред тога је за једно годиште старији него што је дозвољено за тај ранг такмичења.
Пред Општинским судом у Чачку, као сведок је саслушан Марко Јовановић, тренер пионира Борца на тој утакмици. Како је објаснио, један голман је пред сусрет сломио два прста, док је други био болестан, па га је неко од колега тренера обавестио да постоји голман који је прошао школу Борца али је позајмљен Слободи. У судски записник унето је још:
„У том тренутку Јовановић је мислио да позајмљени играч може да наступа за матични клуб. Било му је познато да је Предраг 1993. годиште и да је годину старији од годишта које је могло да наступи за пионирски тим, па су он и тренери у омладинској школи одлучили да Предраг наступи са књижицом под именом другог играча који је био регистрован за Борац, Николе Павловића. Ту књижицу понели су у Смедерево и он ју је лично ставио међу остале књижице, али са том чињеницом били су упознати сви из омладинске школе.”
Адвокат Јаковљевић захтевао је и да Поповићу, наводећи да је био веома даровит голман, због прекинуте каријере Борац сваког месеца исплаћује по 12.682 динара. До тог износа дошла је вештак Васиљка Бошковић, у свом налазу из новембра 2011. године. Из околних клубова вештаку је поручено да су „примања голмана пословна тајна”, али је незванично сазнала да је просечна годишња зарада вратара у Јавору од 5.000 до 6.000, у Металцу 7.000 а ужичкој Слободи 9.000 евра, али да добијају и премије и бонусе. Тако је, на основу тих података и средњег курса динара на дан повреде, утврдила да је просечна плата професионалног голмана 50.688,30 динара месечно. Поповићу би, по тој рачуници, припало 12.682 динара месечно – јер му је степен умањења животне активности 25 одсто – и то би требало да прима до 35. године, до када траје век голмански. Тек касније (2012) стигли су и званични клупски извештаји о примањима, где стоји да стално запослени голман у ивањичком Јавору има просечну нето зараду од 19.570, док у Металцу из Горњег Милановца вратари сениорског тима зарађују просечно од 24.000 до 70.000, у шта нису урачунате премије.
Међутим, судови су одбацили захтев за исплату ренте Поповићу, јер „тужилац није поуздано и несумњиво доказао да би се његова играчка каријера, да није било ове повреде, одвијала тако да би закључио професионални уговор са неким од клубова фудбалске Јелен супер лиге”.
Извор: Политика, Г. Оташевић
