Легенде о закопаном благу западне Србије (9) 



 
Легенде о закопаном благу западне Србије (9)
12.09.2018 08:38 | 0 коментар(а)



Чачак - Током највећег дела XIX века у Србији је употребљаван искључиво ковани новац. Све до 1868, када држава почиње да емитује сопствене металне (бакарне) паре,

владало је право валутно шаренило. Употребљавано је чак 43 монета: 10 врста златног, 28 сребрног и пет бакарног новца. Србија 1875. почиње да кује сребрни, а 1879. и златни новац. План да се 1876. у оптицај пусти папирне банкноте није остварен, да би тек оснивањем Народне банке 1884. тај подухват успео, али после формирања значајних резерви злата. Народ није имао поверење у папирне паре, па су у банкама такве новчанице одмах мењали за злато, што је исцрпљивало државне резерве. Касније је почео да се емитује и новац који је имао сребрну подлогу. Био је то почетак стварања модерне државе, уобличавања платног система и све снажнијег увођења папирног новца који није могао да стекне поверење без могућности да се мења за племените метале. Србија је са златном подлогом покривала укупну масу папирног новца у висини од око 45%, да би 1914. покривеност износила чак 116%.

Развијен и стабилан финансијски систем био је новост за Србију, где се богатство традиционално чувало закопавањем у земљу. Злато је одлазило тамо одакле је и дошло, могло је да се заборави где је сакривено или да постане плен хајдука и похлепе комшија. Но, мит о злату је опстајао и није се гасио. Са стварањем банака и државне централне банке која емитује новчанице, све се променило. Богатство је постало ствар државне бриге, а вредност новца у папиру променљива и предмет игре неразумљивих и неухватљивих сила.

Када је држава 1915. године пропала, успостављена су „стара правила” везана за сакривање, тражење и отимање богатства (злата). Мале комитске дружине пружале су отпор окупатору, али је њихова делатност убрзо прерасла у хајдучију чији је циљ често био стицање злата, једине поуздане валуте у несигурно време. На почетку су новац, злато и драгоцености одузимали од сарадника окупатора, као што је радио хајдук Исидор Бајић из околине Чачка. Међутим, неки други људи у шуми проширивали би „посао”. За таква дела теретили су и самог Бајића који је деловао на простору од Сувобора и Маљена до Каблара и Овчара у Западној Србији. Бајић је преживео рат, али је наставио хајдуковање и после ослобођења. Ухапшен је, а затворску казну издржавао је и са комунистима (Чолаковић, Пијаде). У устанку 1941. најпре је пришао четницима, потом се пасивизирао, мада је био симпатизер партизана, да би 1945. постао први послератни председник Општине Гојна Гора у епохи социјализма. Умро је 1957. године. Према сећањима његовог потомка Мијодрага Мија Бајића, Исидор му је као дечаку причао како је на чак 28 места сакрио „благо”. Многи његови јатаци касније су проналазили те драгоцености и „добро се обогатили”.

Када је у питању чачански крај у Првом светском рату, постоји и непроверена легенда у вези са скривањем предмета из Канцеларије ордена Краљевине Србије на овом простору. Наиме, приликом повлачења 1915. један мајор је на непознатом месту сакрио сва одликовања и остале предмете из своје надлежности на непознатом месту у околини Чачка. Пошто је овај мајор настрадао приликом повлачења преко Албаније, место где је сакрио драгоцености остало је прекривено тајном.

Ипак, и поред многих оваквих и сличних сећања, простор Западне Србије никада није имао тако велике приповести о закопаном благу као источни делови заједничке земље. Локално српско становништво баштинило је снажна патриотска и ослободилачка осећања, испољавало спремност на буне и лично жртвовање с уверењем да су они и њихови преци заслужни за стварање државе Србије. Истовремено, то је била територија на којој су живели веома сиромашни сељаци на малом земљишном поседу. Био је то живот у „вечитој” оскудици.

То је, заправо, и један од разлога за планетарну популарност „прича о злату”. Наиме, у изразито сиромашним друштвима социјални статус тешко се мења, осим путем разбојништва или деловањем „натприродних сила”. Из народних прича је познато да се без такве помоћи благо, посебно злато, не може наћи. Из тих разлога у екстремно пауперизованим људским заједницама приче о проналаску закопаног блага често имају срећан крај. Проналазача без икаквих препрека и великих заплета очекују богатство и потпуна људска срећа. Код богатијих друштава није тако, јер се у стицању иметка више цени упоран и исцрпљујући рад. Зато се пронађено злато обично везује за „проклетство” и представља својеврстан „неморал”. Сличне негативне ставове према пронађеном благу могу имати и сиромашна друштва која не трпе нагли економски напредак својих чланова. Такве заједнице најчешће су заинтересоване за одржавање статичних односа у друштву, па се све промене осуђују, посебно ако се неко нагло обогати. Зато се у причама стално наглашава како копачима злата и њиховим породицама прети велика опасност, као и целој заједници у којој живе. Наглашавају се многи детаљи који говоре да се ископано благо и када се нађе (после огромних искушења) ипак губи и нестаје (варијанте су разнолике), чиме се цела заједница враћа у пробитно „хармонично” стање.

Такве приче веома су популарне и имају глобалну распрострањеност, па се у многим варијантама могу наћи и на простору Западне Србије. Оне говоре како су имање, злато и богатство пролазни, а да је друштвени статус у заједници много важнија вредност. Злато се понекад појављује и као симбол избављења, враћања дугова и повратка на очински, частан патријархални живот, када је то злато и зарађено.

Највећи број села Србије између два светска рата живео је изван индустријске цивилизације која је споро продирала у аграрне заједнице. Народ заправо није ни знао за друге метале осим злата, сребра, бакра, гвожђа, олова, калаја и цинка. Племенити метали имали су посебно поштовање („највећа се цена даје злату, али га по селима најмање има”). На селу се није ни могло наћи пуно златног накита и новца. Злато је била реткост и предмет силне жудње. Девојке са низом дуката око врата биле су „на цени”, без обзира да ли су лепотице. Заправо, злато се није ни рачунало у накит, већ богатство које треба изложити да би се повећао углед такве личности у сеоском друштву. Накит је већином био од сребра, најчешће месингани, док је кићење биљем било најпопуларније. Постојали су сиромашни људи који никада у животу нису ни поседовали било који златни предмет: „Такви, кад би им ко пружио златан новац, не би га смели примити, бојећи се да није лажан.” Уосталом, нововековни Срби се у својим селима традиционално нису бавили обрадом метала, већ су га куповали у варошима или су такве предмете набављали од Рома (Цигана) који су били први ковачи. (наставиће се...)

ГЗС/ др Милош Тимотијевић













Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 



























 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 60.930.737 посета
Тренутно на сајту: 92 посетилац(a)