одлазе у град, а сеоска школа немо ћути пуста и празна ускраћена за дечји смех и грају. Родитељи се радије одлучују да своју децу упишу у градску школу, да ли су тамо бољи услови или је то само постала пракса из генерације у генерацију.

Наиме "Божурачка школа" није обична школа она чува дугогодишњу традицију и на животни пут је извела велики број ђака. Представља задужбину Михаила Ђоке Младеновић трговца из Београда и саграђена је давне 1891 године.

,,Са годинама број ђака се смањује, у ову школу ишао је мој дека, отац брат и ја, а сада ево само једна девојчица", изјавила је Јелена Манојловић која живи у близини школе.

Она је једини сведок како годинама уместо смеха из школског дворишта долази само тишина.

Учитељица Биљана Миленковић Младеновић изјавила је за Глас западне Србије да је мало ђака већ дужи низ година.

,,Углавном до пет, али ево трећу годину за редом имамо у школи само једну ученицу девојчицу Валентину Јовановић која ове године уписује трећи разред", рекла је учитељица.

Она је нагласила да је изузетно тешко да се организује настава за једног ђака нарочито из музичког, физичког и ликовног.

Школа је веома стара, али грејања има у јединој учионици која се гористи због смањеног броја ученика.

Жеља ове вредне учитељице је да се бар наредне године неко придружи Валентини јер ђачко доба је ипак најлепши период у животу а ова девојчица је ускраћена за дружење и игре са својим вршњацима.

Марија Лазаревић/ГЗС