Оплакани бродоломник бануо је у освит пред родну кућу у Гучи 



 
Оплакани бродоломник бануо је у освит пред родну кућу у Гучи
13.09.2021 11:27 | 0 коментар(а)



Гуча – Док се у ноћној тмини на пучини Средоземног мора држао за даску што му је чувала живот, Вуксан Тошић
Вуксан Тошић, фото: Изворник Архива Чачак

чезнуо је за поточићем у завичаној Гучи, којег је за петровданских припека жедан човек могао сам да попије. Две године касније, у јесен 1918, српски сељак и медитерански бродоломник бануо је у своје Драгачево, на праг родне куће у којој су га већ прежалили, оплакали и издали му подушје.

Вуксан (Гуча 1895 – Гуча 1975) је језиком полуписменог земљоделца, много година касније, описао своје непојмљиво страданије а текст је његов унук Владан штампао не мењајући ни словце, нити је додавао тачке и запете. Белешка Вуксанова, елем, иде овако...

„бијо сам на вронту где сам се разбољо тада сам превезен у солун у болницу у болници сам бијо 10 дана а одатле смо упућени већи број нас слабијих војника у вранцуску тулон на поправку здравља у тулону сам се нашао са једним другом из дотичног села (Војин Илић из Граба у Драгачеву, такође преживео рат) по имену Војин били смо у тулону не раздвојни другови били смо и у једној соби где је бијо један судија из Чачка по имену Милан и један студент из београда у тулону смо били два месеца већи број српски војника опоравијо се и упућен у солун на вронт тада смо кренули једна групица српски војника на пристаниште где смо се укрцали на лађу галију ту је било укрцато вранцуске војске са ратном спремом која је укрцата лађа је пред вече кренула са пристаништа солунског 20 септембра 1916 путовала је целу ноћ до сутрадан кад смо ручали изашо сам на палубу у предњем крају посматро сам како лађа путује од једаред лађа се податресе од удара немачког сумарена како сам бијо на првом крају окрено сам се на једну и другу страну била је велика паника на лађи гледо сам небили видијо свога најближег суседа и друга Војина али га нисам могао спазити лађа се нагло топи брзо сам појурио на задњи крај били су чамци и сплавови за спашавање али док сам стиго ја сам закаснио док сам се пробијо кроз моје другове чамци и сплавови који су били бачени у море они су брзо били попуњени настаје још већа кукњава и паника присебан брзо свлачим копоран са себе и цокуле појас од гуме напирујем нем времена да тражим другове брзо се кватам једне даске којим су биле покривене запрежне мазге које нису биле приковане мећем испод пазука и бацам се у море без изкачем на површину бура и талас брзо одбацују од лађе која се брзо топи разгледам погледам у лађу око катарке плавила се војска као чела око кошнице ја се на води борим талас ме титра и баца све даље и даље брзо је море све прогутало на лађи који су остали тишина још се види по неки чамац или сплав борим се на дасци буре и таласи преко главе пребацују даску грчевито стежем рукама надам се да ћеме неко спасити окрећем се лево и десно нестаје чамаца и сплавова ноћ већ стиже помишљам у себе млад сам од својих 21 годину остајем у мору гроба родитељи неће за мене чути ни видети уздишем сузе проливам вода слана сузе спира бура баца све даље и даље надам се истераће ме негде на суво ноћ већ пролази освићем на мору у бурним таласима из воде сунце изгрева преко мора кружи нека нада губим се све горе и горе губим сваку наду да ћеме ико спасити свесан још помишљам свремена на време уздишем и слану воду прождирем
кад је сунце било на заласку скоро у море онда сам помислијо у себи да су моји последњи знаци живота и да се опраштам добро се сећам даску чврсто стежем и губим се за кратко време спашен сам али у врло критичном стању живота”

Овде се Вуксану мркла свест, па тренутке спаса бележи из приче, послератне свог побратима Војина Илића...

„лађа вранцуска случајно наишла и покупила са сплавова и чамаца војнике вранцуске и српске у томе је спасијо се и мој друг најближи комшија војин илић у чамцу кад је ушао на лађу разгледо тамо и амо али свога друга вуксана није било помислиојо је да се утопијо и осто у мору али морнар на доглед гледи и једаред пустају моторни чамац и брзо јуре иду далеко једва се виде брзо се враћају војника рекоби мртвог возе прилазе лађи на палубу дижу војин прилази другу руку му диже и зове вуле друже жив си срце ти куца не ништа не збориш вода на уста тече зној те пробија марамицом зној бришем те не јављаш се више помишљам у себе умреће рећи ћу у роду твом чувам те у кревету су те вранцузи ставили лађа путује до увече целе ноћи сутрадан око 10 сати долазимо у бизерту на пристаниште ти се не будиш жмуриш не гледаш на пристаниште изашло мало и велико они гледе потопљеника вранцуски болничари стављајуте у носила ја поред тебе износе те у санитет кола ја поред тебе у колима санитет кроз град сирена свира брзо долази пред болницу сестре болничари јуре носете на кревет мећу а ја поред тебе у други кревет долазе доктори вранцузи и српски доктор капетан по чину ударају некције заливају”
Сад опет наставља Вуксан своју приповест...
„из сна будим се гледим у докторе малаксо сестре ми зној и сузе са пешкиром бришу
доктор Србин по лицу ме пљеска па ми вели јунак си јунак преживео си опорављам се и долазим на вронт и на вронту остајем све до свршетка 1918 али шта даље бива вранцуска штампа новине достављају женеви 1916 који су потопљени по имену војника и колико који година у том броју доставља и мене да сам осто у мору Младен Протић економ из гуче као избеглица узима новине наоди мене и доставља званичном картом немснику попу општине гучке па му доставља син Александра утопијо се у средоземском мору по имену Вуксан, стар 21 год шаље преко црквеног крста попу вилипу намеснику (свештеник Филип Мијатовић из Гуче), поп позива мога оца и чита му тужну вест од бола и жалости отац пада у несвест прилазе му и дижу га и блаже долазе кући чује се далеко вести долазе комшије и из других села кукњаве жена по оном старом обичају издаје се подушје редом по редом свет се поређо совра се отегла имаде преко стотине пето (петао који по веровању нешто најављује) више совре долази и пева жене га одгоне он се све враћа и пева ствар се свршава жале годину дана скидају рушнице долази друга година жени се брат весеље настаје потпуно остајем прежаљен
1918. године остављам јединицу из краљева за ноћ стижем у расвиз прилазим близу куће на путу сретим старог човека по имену Миљко комшија близу познајем га добро пружим му руку и питам се сњим руку ми стеже паме пита одаклесам и од кога рода јаму кажем чисам али ми некте веровати па ми вели да је вуксан прежаљен пре годину и по јаму понављам дасам то ја и да се мојој кући врати и муштулук тражи чича несмеде веровати мене прилазим близу авлије никог у дворишту нема скидам срамена машинку цео равал двадес метака од једном испалим изоде сви укућани па ме читаво гледе изгубили наду прежалили тада ми сестра шири руке од милости врисну а отац од радости плаче улазим у кућу чило околина цела долази да ме виде потопљеника причају мени како су подушје издавали и како су под пуно извештај добили а ја сам мој цео доживљај исказо како сам се топијо и како сам 24 сата био у средоземском мору и како су ме морски таласи бацали и да сам велику катастрову претрпијо”.

ГЗС/Политика, Гвозден Оташевић









Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 











 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 106.858.406 посета
Тренутно на сајту: 164 посетилац(a)