Драгиша са Таре живи без струје, а воду дуже од пола века носи са извора 



 
Драгиша са Таре живи без струје, а воду дуже од пола века носи са извора
24.02.2021 18:14 | 0 коментар(а)



Мокра Гора – У удаљеном кутку планине Таре, у селу Мокра Гора испод Поповог брда, мала дрвена кућа, прављена je
Драгиша са Таре је српски Робинзон Крусо у 21. веку, Фото: РИНА

са десет прстију Драгише Станишића, преноси РИНА.
Овај планинац иако је 21. век, већ дуже од пола века живи без струје и воде, у његовом скромном дому судопера и умиваоник су имровизовани, а овај српски Робинзон Крусо све је сам смислио довијајући се тешким животним условима. Живи потпуно сам, без кучета и мачета, а ноћни посетиоци су му лисице и дивље свиње.

„Прва наша породична кућа изгорела је у пожару и онда сам ову нову направио поптуно сам. Сваку даску сам претурио преко леђа и преко руку. Воде и струје нема, али навикао сам на то. Све што треба завршим током дана. Не могу да се жалим, јер сам здрав, а то је најважније. Устанем кад хоћу, легнем кад хоћу, радим колико могу. Мој отац је слеп живео 14 година, па кад је он могао бити у потпуном мраку, што ја да се жалим који сам здрав. Воду већ 55 година на леђима доносим са оближњег извора и то ме одржава у животу“, каже овај самотњак са Таре.

Осим здравља каже да је слобода најважнија, јер нагледао се Драгиша и рата и ратног стања. Док је био млађи радио је многе послове, а није се либио ни оних најтежих. Много дана провео је по теренима, али сада са њих носи само лепе успомене и осмех на лицу. Иако би многи рекли да за позитивну енергију којом зрачи, нема никаквог разлога, доказује да срећа ипак није у материјалном богатству. Он живи од помоћи која износи 9.000 динара, а и од те цркавице купује слаткише деци из комшилука.

„Као мали били смо велика сиротиња, мучили смо се и ишли у надницу како би купили опанке и да не би ишли боси. Тако је пролазио дан, по дан и ја се нисам оженио, био сам размишљања да кад сам се ја већ толико мучио као млад у животу, не би било поштено да се муче и моја деца. Имао сам велику љубав, била је конобарица, читаву своју плату њој сам давао да купи храну, али све је то било узалуд“, присећа се Драгиша.

Једини његов пријатељ у хладним зимским данима је радио пријемник. Да њега нема, како каже, у тој свој самоћи ипак не би издржао.

„То су ми и жена и деца и све. Наложим ватру, пустим радио да свира и легнем на спавање. Можда ће неки помислити да нисам сав свој, кад живим на овакав начин, али ја сам задовољан. Не жалим ни за чим, а нарочито не за новцем. Он ми ништа не значи“, пручује Драгиша док пали свећу која је једини извор светлости у његовој кући кад падне мрак. Има и лед сијалицу, али њу ипак штеди.

 

 

 

РИНА / ГЗС









Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


DRAGISA TARA ROBINZON KRUSO

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 









 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 107.410.498 посета
Тренутно на сајту: 108 посетилац(a)