Драгиша са Таре живи без струје, а воду дуже од пола века носи са извора

Мокра Гора – У удаљеном кутку планине Таре, у селу Мокра Гора испод Поповог брда, мала дрвена кућа, прављена je

са десет прстију Драгише Станишића, преноси РИНА.
Овај планинац иако је 21. век, већ дуже од пола века живи без струје и воде, у његовом скромном дому судопера и умиваоник су имровизовани, а овај српски Робинзон Крусо све је сам смислио довијајући се тешким животним условима. Живи потпуно сам, без кучета и мачета, а ноћни посетиоци су му лисице и дивље свиње.

„Прва наша породична кућа изгорела је у пожару и онда сам ову нову направио поптуно сам. Сваку даску сам претурио преко леђа и преко руку. Воде и струје нема, али навикао сам на то. Све што треба завршим током дана. Не могу да се жалим, јер сам здрав, а то је најважније. Устанем кад хоћу, легнем кад хоћу, радим колико могу. Мој отац је слеп живео 14 година, па кад је он могао бити у потпуном мраку, што ја да се жалим који сам здрав. Воду већ 55 година на леђима доносим са оближњег извора и то ме одржава у животу“, каже овај самотњак са Таре.

Осим здравља каже да је слобода најважнија, јер нагледао се Драгиша и рата и ратног стања. Док је био млађи радио је многе послове, а није се либио ни оних најтежих. Много дана провео је по теренима, али сада са њих носи само лепе успомене и осмех на лицу. Иако би многи рекли да за позитивну енергију којом зрачи, нема никаквог разлога, доказује да срећа ипак није у материјалном богатству. Он живи од помоћи која износи 9.000 динара, а и од те цркавице купује слаткише деци из комшилука.

„Као мали били смо велика сиротиња, мучили смо се и ишли у надницу како би купили опанке и да не би ишли боси. Тако је пролазио дан, по дан и ја се нисам оженио, био сам размишљања да кад сам се ја већ толико мучио као млад у животу, не би било поштено да се муче и моја деца. Имао сам велику љубав, била је конобарица, читаву своју плату њој сам давао да купи храну, али све је то било узалуд“, присећа се Драгиша.

Једини његов пријатељ у хладним зимским данима је радио пријемник. Да њега нема, како каже, у тој свој самоћи ипак не би издржао.

„То су ми и жена и деца и све. Наложим ватру, пустим радио да свира и легнем на спавање. Можда ће неки помислити да нисам сав свој, кад живим на овакав начин, али ја сам задовољан. Не жалим ни за чим, а нарочито не за новцем. Он ми ништа не значи“, пручује Драгиша док пали свећу која је једини извор светлости у његовој кући кад падне мрак. Има и лед сијалицу, али њу ипак штеди.

 

 

 

РИНА / ГЗС