живи своје пензионерске дане онако како је проводио читав радни век, израђује ципеле и друге предмете обуће, има старе муштерије, ведро дочекује госте, пријатеље, познанике, са увек истим скромним осмехом и шармом...

О овом човеку, који се својим занатом бави од давне 1954. године, већ је понешто причано и написано, али није наодмет подсетити се колико неке особе и њихови послови на старим основама с годинама добијају на значају, у времену опхрваном "тортуром" модерних технологија и савремених трендова те колико успевају да задрже оно исконско што их надахњује и утире зрачак неопходне, позитивне енергије.

И сам Рудничанин, радио "свуда около", али се у свом месту, како каже, најбоље сналази.

„Радио сам у Горњем Милановцу, бавим се од ’54. својим занатом, ’58. сам основао своју занатску радњу у Београду, на Вождовцу, у Устаничкој улици. Све сам волео, радио свуда, учио и усавршавао занат и технику у Београду, али некако ми је најближи живот на Руднику. Ту налазим преко потребни мир. Овде ми је база", истиче Милетић.

Он каже да је и његов отац, пореклом са падина Рудника, из села Заграђе, имао везе са сличним занатима, тачније, био је опанчар до Другог светског рата, управо на Руднику.

Можда скроман у погледу и наступу, али када се завири у његов етно-вајат, где је стварао читавог живота, Милетић вероватно и нема разлога за претерану скромност.

„Некада се радило класичним методама, користио се алат из педесетих и шездесетих година. То је већ све превазидјено, данас све иде на грнчарско коло, тзв. ’шајбну’, па на електромотор. Ја преферирам ове старе варијанте. Ипак је ту било више креације, више је долазила она до изражаја, као и уметничка црта", напомиње обућар, док показује породичне слике из ранијег периода и предмете у етно-вајату које је вредно сакупљао.

На питање које муштерије највише долазе, одговара „Београђани, на њих сам се баш навикао, а и они на мене, очигледно".

Ако желите да купите код њега својеручно израдјени комад обуће, коштаће доста новца, јер, како објашњава, потребан је огроман утрошак материјала и др.

„Ту би нека оптимална цена ципеле била око 250 евра. Све мање од тога је немогуће. У питању је суви квалитет", наводи он и додаје да чак има и свој модел ципеле који "нико не мозе да плати".

Специфичност му је, каже, израда женских ципела, иако је, како наглашава, израдио и мушких, "не зна им се број", затим опанака, официрских чизама, гојзерица итд.

У лепи, ушушкани простор где живи и ради, једном кад завирите, не можете лако да одете.

Сав амбијент открива праву уметничку црту овог, већ неколико деценија креативног пензионера, код којега су, као муштерије, долазиле многе познате личности свог времена, медју њима глумац Љубиша Самарџић, удовица доживотног председника Југославије, Јосипа Броза Тита, Јованка итд.

Иначе, његов син, Милан Милетић, бивши фудбалер, некадашњи је омладински репрезентативац велике Југославије у фудбалу и био генерација Роберта Просинечког, Звонимира Бобана и осталих асова.

ГЗС