али снага коју носи у себи јача је од свакодневних проблема. За овог младог песника уметност је снажнија од физичке моћи, она је спас и избављење.

„У нама свима чучи неки скривени таленат, који се испољи кроз неку страст, а ја сам одувек волео књижевност. То је моја велика љубав , коју ми је пренела учитељица Слађана Милаковић, и на томе сам јој неизмерно захвалан. Увек сам читао, и поезију и прозу, и вероватно се тако избрусио мој песнички таленат", прича за ПЗС овај млади поета.

Вељко је прву песму написао пре пет година, и посветио је пријатељима Драгану Поповићу и Предрагу Бошковићу, којима инвалидитет није био сметња у остваривању циљева. Одувек се дивио њиховој снази и моћи да искажу таленте у музици или дрворезбарењу.

„Ваљда се цени човек изнутра, а не колико види и како хода. Сви можемо да учимо од Пеђе и Драгана, неуморних стваралаца пуних воље за животом, који никада не кажу - тешко ми је. И ми смо људи као сви други, живимо живот пуним плућима , без посебних потреба", написао је Вељко у својој првој песми.

Поезија је Вељку отворила нове и другачије видике, због чега и препреке са којима се суочава види другачије. Његови стихови су стихови наде, сете и бриге. Али, и љубави. Један необичан тренутак довољан је за инспирацију.

„Инспирише ме природа, њен мирис, пролазници, лепе жене, све што живот чини лепим. Довољан је један леп дан који проведем напољу, да будем у неком друштву где раније нисам био, све то покрене емоције у мени. Пишем и када сам тужан, тада имам осећај да се ослободим неке негативне енергије, и буде ми лакше. Kроз стихове се ослободим туге, а срећу учиним још већом", каже песник из Мушића.

Мајка Милица Матовић

Овај млади песник одувек је имао подршку породице и другова из школских клупа. Успешно је завршио средњу Пољопривредну школу, у којој је поред образовања стекао и пријатеље за цео живот. Мајка Милица подстицала је Вељка да буде сигуран у себе и ради на својим талентима и потенцијалима.

Комплетан текст можете прочитати на сајту ПЗС.