Пар дежурних ушију чује то, пријави тамо где треба и пошаљу рецитатора на робију. Одслужи, врати се, седне у исту кафану и опет почне да беседи: „Нико нема што Србин имаде, Србин има дрва кад је зима.”
Опаметио се, дакле. Народни живот чачанског краја пун је оваквих памћеница, и поново извиру из сећања ових дана, док слушамо како учесници предизборне кампање причају ко шта стигне а нико не одговара за речено. Ни пред судом, а богами ни пред народом. Не тако давно, овде је требало имати храбрости за политику јер се због само једне реченице ишло на дуготрајну робију, многе године распричаним мештанима однела је мутна Марица. Ти дисиденти и мученици из Титове Југославије минулих лета су, за утеху себи или родбини, одреда рехабилитовани у Вишем суду у овом граду, јер је утврђено да им је пресуђивано из идеолошких разлога.
Тако је Нинослав Пешић из Чачка био осуђен на годину и по робије под оптужбом да је радио на пропагирању четништва и монархије и „неутврђеног датума 1977. године испред робне куће у присуству већег броја лица узвикнуо ’Живео краљ Петар!’”. Од Окружног суда добио је четири године, али је Врховни то ипак преиначио у 18 месеци.
Много боље прошао је, ваљда због мантије и чина, владика жички Василије (Тихомир Костић, столовао епархијом од 1961. до 1978) пошто је о Јевстатијевдану, 3. октобра 1971, на освећењу обновљене цркве у Брезни код Такова „неистинито приказивао систем школовања, васпитања и образовања младих, а за српску државну химну предлагао ’Боже правде’”. Судија за прекршаје у Горњем Милановцу казао је: 30 дана затвора.
Миодраг Стругаревића из Горњег Милановца у друштву је 1952. причао: „Народ се присиљава да улази у сељачке радне задруге иако ту не може ништа зарадити, па је незадовољан, држава није у стању да се одупре нападачу јер нема довољно наоружања ни јединства у Армији, милиционери носе палице и туку народ као да живимо у старој Југославији, радници у капиталистичким земљама много боље живе него код нас, а четници су током рата били храбрији од партизана” – чиме је починио кривично дело ширења непријатељске пропаганде. Војни суд у Београду рекао је: четири године строге робије.
Војни суд у Загребу казнио је 1949. Милорада Мишковића из Горње Горевнице јер је на одслужењу војног рока, пред поручником, говорио да се „Србија никад не би ослободила без Црвене армије” и да се „у случају рата не би борио против Руса”. Пресуда је написана на само једном листу папира на чијем дну стоји: „Образложење – као непотребно изостављено”. Правац – Нова Градишка.
Светолик Урошевић из Горње Трепче осуђен је 1979. на пет месеци затвора у Окружном суду у Чачку, а 2008. исти суд, у истој згради, рехабилитовао га је. И њега је издала реч, вели тужилац, јер је „у више наврата крајем 1976. и током 1977. у Горњој Трепчи и за време службеног путовања у путничком аутомобилу, у присуству других лица, изложио порузи председника Републике Јосипа Броза Тита тако што је говорио да је ’председник Тито шпијун Коминтерне’ и да је ’излапео и да није више способан да руководи земљом’ – чиме је починио кривично дело повреде угледа државе, њених органа и представника”.
Тридесет дана у затвору лежао је, осамдесетих година, старац из једног подјеличког села по презимену Живковић, јер је у социјалистичкој Србији починио дело „величања личности краља”. Пред сеоском продавницом, уз пиво, певао је: „Краљу Перо, бог те ј..., што не дође кад си треб’о”. Из садржаја се види да није ни величао монарха већ га је у ствари псовао, али су у полицији рекли да нису имали други члан под који би га подвели.
На двадесет дана затвора био је осуђен чачански котлар Милош Кувекаловић јер је, седећи у локалној кафани „Париз”, хвалио Французе и њихову државу. Друштво за столом замерило му је што по добру не помиње и Тита, али је Милош одбрусио: „Што, сигурно ми треба за жиранта?”
Петнаест дана затвора добио је новинар „Илустроване Политике” Богосав Марјановић Боца. Због чега је нерасположен дошао у Гучу, на један Сабор трубача, одакле је редовно извештавао. Речену казну, има томе више од четврт века, одмерио је суд у Ваљеву, коме није било тешко да му нађе грех. Богосав је у кафани често помињао четнички конгрес у селу Ба, али кроз изјаву неког саговорника који му је наводно рекао – „Да су наши победили, сад би Ба било Јајце”. Марјановић се, приде, замерио и на локалном плану, јер је у једном тексту написао: „Школа у Љигу има осам, а сви руководиоци у општини само четири разреда заједно”, па су се, у ствари због тога, политичари накнадно ухватили за Ба и Јајце.
Највећу политичку грешку ипак је направио Ђорђе Жуњић из Соколића код Чачка јер је отишао у четнике 1945. године. Убрзо се предао и кад му је 29. јануара 1946. председник Војног суда у Краљеву саопштио да ће бити стрељан имао је само 21. годину и један дан. Ипак је, уочи самог погубљења, помилован, па је одлежао 13 година. И чак дочекао да му 64 године касније, рехабилитацијом 2009, буде укинута смртна казна. Преминуо је у деведесетој, нема смрти без суђена дана.
У Титово време предизборне кампање и није било у ововременом облику јер је, углавном, за свако место предлаган само по један одабрани кандидат, па није ни требало да се бира већ само да се гласа.
Али, у краљевинама, Србији и Југославији, иако се телевизија још није појавила и није се загужвало на данашњи начин, ипак беше занимљиво. Чачански књижевник Радован М. Маринковић приповеда да су пред парламентарне изборе у Србији 1888. у Драгачеву постојала двојица кандидата: Ранко Тајсић из Пухова на листи Радикалне странке и свештеник Добро Протић из Негришора, испред Напредњачке странке:
– На зборовима, Тајсићеве присталице певале су: „Драгачевом процветало цвеће, попа Добра у скупштину неће, ’оће Ранка – да је мање данка.” А Протићеве присталице враћале су такође кроз песму, овако: „Драгачево, моје село равно, ја сам теби подвалио давно, док сам себе наградио славно.” Изабран је Тајсић.
А на изборима одржаним 11. децембра 1938. постојале су земаљске посланичке листе др Милана Стојадиновића (Југословенска радикална заједница – Јереза), Удружене опозиције др Влатка Мачека, политичара из Загреба, и „Збора” Димитрија Љотића.
– Стојадиновићевци су певали: „Ко гласа Јерезу – добиће коња и чезу, а ко је за Мачека – мораће да сачека.” Мачекови су узвраћали: „Ко гласа Јерезу добиће чезу – и ам да вуче сам.” И: „Од Загреба па до Чачка, гласат ћемо сви за Мачка.”
Можда би, ипак, глагољиве данашње политичаре требало подсетити на једну левантску мудрост: „Човек је господар прећутаних и слуга изговорених речи.”
Г. Оташевић