Али, оценио сам да, на крају једне за нас изузетно важне године, као аутор емисије Нећете веровати и главни уредник Гласа западне Србије поднесем неку врсту извештаја вама, који пратите нашу емисију и читате текстове на нашим порталима и свакодневно гледате прилоге на неколико националних телевизија.

Глас западне Србије учинио је, по мом мишљењу, оно што је многима изгледало немогуће. Али, не славимо огроман број кликова, и не китимо се звањима најчитанијих, најгледанијих, већ славимо ваше поверење и резултат који ниједна продукција у провинцији није успела да постигне.

Наш колегијум закључио је да смо постали поуздани сарадници, а данас кажем и велики пријатељи бројним значајним медијима у држави. Поред емисије Нећете веровати наш понос је портал ГЗС коме верујете, и видимо да је наше новорођенче, Регионална информативно – новинска агенција РИНА већ проходало за неколико месеци.

А емисија „Нећете веровати” на ТВ Прва већ се окитила вашим признањем које се у овом послу мери кажу топ листом најгледанијих, стигла је, после 28 издања са по три или четири прилога, међу првих десет на српском медијском простору. То је и за нас скоро непојмљива збиља, сан свакога ко се бави овим тешким послом. Разуме се, питање је да ли би се све то тако одвијало да није вас, наших гледалаца, али и ПРВЕ СРПСКЕ ТВ која је дала шансу једној малој продукцији из провинције, али из срца Србије. Поносан сам на све моје колеге које су несебично и свако на свој начин дали допринос да погодимо тему.

Можда не знате, али један велики наш планинац из Брезне (РАДОШ) креирао је шпицу са шајкачама, и кад сам их видео одмах сам знао шта ми је чинити. Он је, у ствари, боја, мирис и укус ПРВЕ. А мени је то је био мој путоказ да обележим српске богазе, да покажемо да је Србија и у овим тешким тренуцима пуна добрих и мудрих људи који ће увек у свој дом примити путника намерника, понудити кору хлеба и почастити српском мученицом.

Победили смо црне хронике које многи бесомучно штампају сваког дана, на један минут тв прилога успели смо да сакупимо људе који су дизали куће српској деци, старцима, и нејачи. Срби су били такви и кад су прелазили Албанију, и кад су стали на црту најмоћнијим кабадахијама, и остаће такви јер смо, ма шта ко мислио, јединствен, частан и поносан народ.

Остављали су ме без текста умни старци, бескућници који нису закукали над својом животном тугом, и милионери што су без речи одрешили кесу за помоћ нејакима и сиромасима.

За само једну годину, колико емисија траје, доживели смо, преживели и сачували безброј слика незаборавних.

Ево две: у мразовито јутро 10. новембра наша екипа путује на Пештер где је Српска војска припремала чувену вежбу и надомак Сјенице, у селу настањеном муслиманима, свратимо у мали дућан, како бисмо купили батерије и дувана. Продавачица, коју никад у животу нисам срео, вели: „Добро јутро, Гвоздене шта је у следећој емисији”. Срце ми пуно, али ћутим и трпим. Србину је некако лакше кад га нападнеш, него кад му учиниш част. Горе, на Пештери, на минис пет, стојим са нашим уредником Гвозденом Оташевићем, а прилази нам човек двометраш, седамдесетих година, непознат. Пружа руку.

- Свака ти част Николићу, емисија ти је изванредна, само настави. Ја сам генерал Драган Паскаш, некад начелник Генералштаба Војске Србије, живим у Београду и не пропуштам ниједну твоју емисију.

Почео сам да муцам, нисам знао шта да одговорим на те речи.

Данас када су многи спремни олако да баце камен на свакога, пронашли смо начин и пут до часних и добрих људи. Нећете веровати, много их има. Много више него што мислимо, и зато смо успели. Ако би здравили и по имену помињали предугачак би списак био.

Зато, једноставније, а сви ће нас разумети, ми из Гласа западне Србије овако ћемо рећи:

Хвала сиромасима што нас понудише са оним чега ни за себе немају довољно,

хвала чобанима за кришку сира,

хвала рабаџијама за тренутак одмора на боровом пању,

домаћинима на пруженој руци

и газдама што разумеше туђу муку.

А онда нас пре неки дан обрадује Добрило Ненадић, пославши прву главу свог новог романа Јевђеније. Један од највећих живих српских писаца жели да се упознамо са његовим најновијим рукописним почетком, дабоме прихвата да то објавимо на ГЗС а ускоро и Емисија, и чини нам част . Јесмо посвећени обичном човеку и његовој судбини, али нас цене и људи којима је блиска историјска или реминисцентна проза.

А ми, како ми живимо? Са оваквим вашим поверењем, човек нема шта да каже.

Има нас 12 у редакцији, новинара и сниматеља, закон је да се сваког првог у месецу држави и повериоцима плати све што смо обавезни, нама шта остане.

Драги пријатељи, желимо Вам све најбоље и у наредној години, да се виђамо у здрављу и чујемо се у добру.

У весељу прославите Нову годину и Божић.

Гвозден Николић, уредник Гласа западне Србије, аутор емисије Нећете веровати.