душмански олупана од Бугара кад су 1915. прошли кроз Скопље, ребра на Пепелишту и срце у маленом медаљону, у Вардару. И ништа више.
Чачак – Драгомир Васовић био је из Бранетића, села чије име каже све. То су они наши крајеви брижљиво ушушкани на подгорини удаљених планина, богатих чудним и непосећеним видицима где ретко доспе ђачка екскурзија, руда иде на површину и иде прича о подземном благу. Због сиротиње и латинског језика напустио је Гиманзију у Чачку, па ступио у подофицирску школу. Проста историја: плод наше немаштине, начин да се потпуно не пропадне.Овако се, с почетка, ниже приповест о горском јунаку са Сувобора коју је у бележницу сместио чачански књижевник Радоје Јанковић, те вели...
Био је простодушан као пастир, поуздан као планинац. У варош је донео и кроз њу очувао благе особине својега краја: добро срце и кротко пријатељство. Преживео је и најузбудљивији догађај у војничкој каријеи, да од подофицира постане официр. Ко зна касарну разумеће зашто је Васовић два сахата седео и гледао нову униформу, размештену по кревету. Од данас ће му се обраћати са „ви”, може носити лаковане ципеле и изаћи из касарне са командантом. Сад можеу коју оће кавану и наручи сладолед, пошто скине беле рукавице. Гледао је у краљевски монограм као у мађијско слово, које га је спасило тешких мука.
Био је захвалан земљи што га је примила међу официре, отхрањен млеком и кукурузницом и као да је одгајен на босиоку. Такви су били и Михаило Живадиновић и Ђорђе Владисављевић. Тројица побратимасви са службом у Београду.
Ретко је бивало кад је могао да оде на одсуство под Сувобор, чезнуо да види мајку. Није био жењен ни он, ни побратими. Није се дало,
служба. Као гимназиста волео је крећ једног бакалина. Она се после удала а он о врату носио њену слику у медаљону. Кад је о Васкрсу ишао у село навраћао је, као случајно, у њену варош, и то нико није знао. Дршћући прикрадао се њеном улицом, и ништа више.
Пред рат са Бугарима 1913. побратими су се срели у Скопљу, причало се о свему и свачему. Васовић је био рањен, тек изашао из болнице и чекао распоред. Шетали су и пустили срцу на вољу а Драгомир рече: „Идем јутрос по овој вароши и кажем: срећан ли сам. Хвала богу, ево где свршисмо с Турцима”. Онда показа на ланчић, осмехну се: „Решио сам се, бацио сам медаљон у Вардар.
Додаде лагано: време је да се иженимо”.Но одмах изби рат са Бугарима, а Васовић похита да буде од помоћи. Већ трећег данапо томе стизали су у Скопље рањени доровољци са Криволака, па побратими нађоше у болници неколико момака баш из Васовићеве чете. Кад чуше којег траже пружише прсте на једног крупног, са пребијеном руком, кажу „Цветко га последњи виде”... А Цветко стаде да приповеда...
Ономад, пред први сумрак, сигосмо пред Градско, Бугари нам испробијаше вагоне и њима стиже помоћ. Поче да се смркава а командир Васовић не да трчи него лети. Рањеника много, јаукање, страшно беше. Њини и наши топови бију у гомилу. Окренем се низбрдо и само што макох наиђох на командира. Лежи насред њиве, гологлав, коса му се улепила, крваво чело. Дрнем га и викнем што игде могу, он једна отвори очи.
- Ко си?
Викнем: добровољац.
Он рашири очи: Убиј ме...!
- Нећу, господине капетане да те убијем, ја сам Цветко...
По овом казивању отишао је исте јесени Драгомиров побратим Живадиновић да га тражи. И, нађе га, међу многим костурима, на Пепелишту. Лобању, белу и суху од жеге. Познао га је по прављеним зубима, блузи и другим знацима. Покупио оно костију у белу мараму коју је протресао према сунцу, и све однео у своју собу у Скопљу. Неколико дана гледао је у рупу од бајонета над чеоњачом.
- Видиш, побратиме, говорио је, тукосмо и Бугаре. После је узео перо и мастило, писао његовој мајци у Бранетиће. Више пута започињао па рекао: „Лепо смо га сахранили”...Затимсе обукао у службено одело и кости однео на скопљанско гробље. Изашли су другови, подигли му мраморни споменик.
Побратими су му засадили мало цвећа, колико фронташу. После су изгинули и побратими, као да друкчије није смело бити. Од Васовића је остала мраморна плоча, душмански олупана од Бугара кад су 1915. прошли кроз Скопље. Остала су и ребра на Пепелишту и срце у маленом медаљону, у Вардару. И ништа више.
ГЗС/ Политика Г. Оташевић
