за самоодржањем на политичкој сцени.

Без обзира што је био више пута отписан, бивши градоначелник Чачка је понекад и на волшебан начин успевао не само да се врати у парламентарни живот, већ и да по правилу буде део владајућих структура.

И тако већ 20 година. Без обзира да ли се радило о некадашњим лидерима ДОС-а или људима на власти током злих деведесетих.

Подсетимо се, прве политичке кораке направио је 1990. у Српском покрету обнове (СПО). За посланика у Скупштини Србије изабран је 1993. године, а други пут 1996. Биран је за градоначелника Чачка два пута, 1996. и 2000. године. Крајем 1997. године искључен је из СПО-а, па је основао политичку партију "Србија заједно", али је и из те странке искључен. Следеће године основао је Нову Србију и то се може назвати почетком његовог правог ролеркостера на политичкој сцени.

Са имиџом хајдука и одметника био је део ДОС-а који је 2000. године скинуо са власти режим Слободана Милошевића. Изненађујуће, одлучио се да уместо на место потпредседника Владе остане на радном месту у Чачку. Но, то се брзо променило, а Вељине амбиције почињу да расту.

Уследио је заједнички излазак на изборе са матичним СПО-ом, а затим улазак у Владу Војислава Коштунице и прво министарско место. И то одмах за капиталне инвестиције, односно тамо где су новци.

Веља је био и у другој Коштуничиној Влади, а овог пута као министар за инфраструктуру. Тих година цветале су руже у односима НС и ДСС, а Илић је био други на заједничкој листи на изборима 2008.

И поред тога што се о Коштуници годинама изјашњавао у суперлативима и по правилу некритички, пратећи у стопу његову изразито националистичку и анти ЕУ политику, то му није сметало да напусти сарадњу са по рејтингу доста слабијим ДСС и окрене се новим звездама на политичкој сцени - Српској напредној странци. И поново се нађе међу онима који су за европски пут Србије.

Те 2012. године добио је функцију министра грађевинарства и урбанизма. На последњим одржаним изборима је и даље у коалицији са СНС, а априла 2014. године изабран је за министра без портфеља задуженог за ванредне ситуације.

Ту негде и почињу нови проблеми за Вељине аспирације, које су кулминирале недавним напуштањем владајуће коалиције због непоштовања партијских договора око функција…

Редовно “играње” у победничком колу, без обзира ко био на власти, можда би било макар мало разумљиво или оправдано да је Илић постизао добре резултате својим радом.

Али као што се већина сећа, то није био случај. Уз Вељу Илића и његове НС кадрове по правилу су везивани скандали.

Капитални министар и његова братија одговорни су за пропадање, ненаменско трошење буџетских пара у огромним системима попут Железница или Дирекцији за путеве Србије. Заслужни су и за више пута пробијање термина (уз пратеће трошкове) за изградњу Коридора 10, а неретко су приоритети формирани према близини, односно даљини, родног Чачка.

Веља је као министар и потписник споразума Србије и Русије где је наша земља за обећање о гасоводу, “поклонила” своја нафтна богатства и припадајућу индустрију.

Додајмо томе непотизам, легендарну поруку колегама да је у реду крадуцкати, да је магистарски рад бранио пред члановима своје партије, да је шутирао и брутално нападо новинаре, а вербалне увреде према неистомишљеницима готово не могу да се наброје.

Ружан списак свакако, али нам осим о Вељи, говори и о онима са којима је правио дилове, а то су готово сви.

Слика и прилика негативне селекције у којој живимо, а будимо искрени, Веља ни издалека није једини, но мора му се признати дуговечност и инстинкт за самоодржањем.

Сада остаје да видимо колико ће Илић да билдује свој опозициони карактер пре него приступи новој коалицији.

Прича се да је Вук Јеремић следећи…

Данас/Пеђа Поповић