током две минуле деценије, заметнуте су још током Другог светског рата, да би пропаганда Титовог режима непрестано понављала легенду о силним дукатима које су Британци послали ратницима Југословенске војске у отаџбини. Овој се повесној магли посветио др Милош Тимотијевић, историчар Народног музеја у Чачку.
„Већ на суђењу генералу Михаиловићу 1946. инсистирало се на злату и папирном новцу које су четници добијали у огромним количинама. Створен је снажан мит додатно утемељен причом о срамном бежању краља са народним златом 1941. и општој марксистичко–лењинистичкој осуди материјализма либерално – капиталистичког друштвеног система. Истовремено, комунисти су из јавног памћења изостављали чињеницу да су и сами за своје потребе користили пуне бисаге златног, сребрног и обичног папирног новца“, рекао је Тимотијевић за РИНУ.
Тимотијевић је, захваљујући вишелетном истраживању, недавно објавио студију „Злато четника и партизана: мит и колективно сећање”, штампану с потписом „Службеног гласника”.
То је мноштво записа, неки су документовани док други почивају на изучавању усмених извора или измаштаних сећања која се наслањају на прастару митску матрицу везану за легенде о злату, па Тимотијевић овако ниже неке редове у својој књизи:
Британска помоћ четницима била је нередовна и оскудна, али и тако мале количине новца и ратног материјала биле су потенцијална претња за окупациони апарат у Југославији и Србији. Чак и овако симболичне пошиљке, бацанe далеко од комуникација, имале су велики морални ефекат на становништво. Проносиле су се приче (гласине) о хрпама оружја и одеће, посебно о златном новцу који је доспевао и до Недићевих службеника у Србији:
„Тако претстојник градске полиције у Чачку тврди да је он видео два златна шилинга, који су били нешто савијени и улупани, и да претпоставља да су се оштетили приликом пада на земљу. Вели да је чуо са више страна да код народа има доста тих пара, и да их народ грозничаво чува”.
Стара митска подлога, уз помоћ необузданих гласина, добила је нови подстицај и очекивана претеривања. Окупациона Недићева полиција под контролом Немаца је имала задатак да „свестрано испита” и „тачно” установи одакле Дражиним четницима долази новац, „на ком месту је бачен, по могућности и у којој количини.”
Следи и причица како су Немци износили благо из Србије:
„Један део опљачканог злата сакрио je за себе Франц Нојхаузен, немачки генерални опуномоћеник за привреду у окупираној Србији. Највише је закопао на имању у Чоки, месту за које се мислило да ће бити главна немачка команда за Југоисток после повлачења из Грчке. То злато узео је Гестапо 1944. када је Нојхаузен ухапшен у склопу привођења свих особа оптужених за припрему атентата на Хитлера. Према појединим изјавама Гестапо је у Чоки пронашао чак 800 килограма злата, а у Нојхаузеновом стану у Београду још 245 килограма. Он није све злато задржавао само за себе. Похлепном и сујетном Херману Герингу поклонио је за рођендан полугу злата тешку један килограм. Највиши руководиоци Рајха добијали су из Србије као поклон стару српску препеченицу, љуту ракију, у бачвама које су у себи имале и златне коцке запремине једног литра.”
"Приче о изгубљеном благу, најчешће злату, говоре о исконској човековој жељи за досезањем среће, нераскидиво везаној за материјално богатство од времена почетка размене добара. Човек је племените метале веома рано почео да цени, свакако због њихових физичких и хемијских особина, а потом да користи у различите сврхе, од употребе у култовима до трговачке размене. Сви предмети који су у стању да премосте јаз међу цивилизацијама, нарочито злато, успоне и падове људских заједница, чак праве поноре времена, увек имају магичну привлачност. Како материјалну, тако и духовну, повремено чак и мистичну. Дабоме да ни ратни Срби, али ни мирнодопски, нису изузетак", рекао је др Тимотијевић.
РИНА / ГЗС
