ковачки, поткивачки, зидарски. Прочитао је, каже, више од 3.000 књига. Истиче да је стекао довољно животног искуства и знања да је одлучио да и сам напише роман.

У голијској самоћи и тишини Љубиши Живковићу из студеничког села Косурићи и у десетој деценији књиге су највернији пријатељи и најдражи дар. И ко зна докле би стигао, како каже, да по вољи оца није прерано прекинуо школовање.
"Пошао сам у школу 1934. године, први разред сваки дан, други разред један дан у школи један код куће, имаш посла, а у трећи сам ишао мало с јесени", прича Љубиша.

У паузи пољоипривредних радова, касније и занатских, нарочито у дугим зимски ноћима, Љубиша је читао све што му је дошло у руке.

"Читао сам Задругу, Пољопривредник, Добро јутро, Ревију која има поуку о пољопривреди и то сам заволео", додаје времешни Љубиша.

Временом, прочитао је на хиљаде наслова из студеничке и ушћанске библиотеке, а многе књиге добио је на поклон.

"Од Жила Верна сам прочитао ’Пут око света за 80 дана’, ’20.000 миља под морем’, ’Пет недеља у балону’, ’Михаил Строгов’ и ’Кожни Наполеон’. Андрића обожавам", каже Љубиша.

Пре две године Љубиша је почео да пише роман о свом селу које се свело на три домаћинства и 11 мештана и белој куги која хара Србијом.

"Никога не интересује наталитет. Две трећине површине Србије је пусто", указује Љубиша Живковић.

И поред болних породичних губитака и бремена година, ерудита са Голије пун је оптимизма и планова. Жеља му је да заврши свој књижевни првенац и доживи да до његовог села стигне бољи пут.
Извор: РТС