топ бугарске артиљерије, вешто маскиран на ћувику на Ветернику, одакле је преоравао српске положаје.

Пошто је отворен пут за јуриш пешадије Шумадијске дивизије, један од ратника у пролазу добаци:

- Дабогда се рука позлатила јунаку који уништи ово чудовиште!
За подвиг којим је осветлан образ батерије, Рајовићу је на груди окачена Карађорђева звезда са мачевима.

А када су протеране Швабе и Бугари, артиљерац се вратио у Јабланицу, у своју сиротињу, да кириџија по Шумадији. Чувши за судбину свог тобџије, војвода Степа Степановић му поклања волове и кола, да олакша путовање. Убрзо и држава, тобоже бринући да материјално обезбеди најзаслуженије јунаке, поклања девет хектара добре земље, али у селу Новаци, код Битоља, на 900 километара од Златибора?! Ратник је и даље мењао луч за жито, у свечаним приликама качио орден и имао обичај да узвикне:
- Ово је Србија свом тобџији дала!

Елем, долазе нова времена. На Госпођиндан 1954. старац пође на вашар у Добруну, на виђење са ратним друговима... Сутрадан су га пронашли у железничком тунелу, са два ударца ножем у пределу срца. Стотинак метара даље била је Карађорђева звезда, стргнута са копорана...

ГЛАД Мештани на казану америчког Црвеног крста, Фото Из књиге "Године страдања и бола"

Ово је једна од четрдесетак прича о судбинама златиборских ратника и породица у Великом рату, које је сабрао Милисав Р. Ђенић, професор из Чајетине у тек објављеној књизи „Године страдања и бола”.

Сељак Милан Миросавић, из Јасенова на Муртеници, ушао је у памћење јер је трубом победио непријатељску чету и стекао најзначајније ратно знамење, као и још 53 златиборска јунака - златну Карађорђеву звезду.

На Браздатој коси Бугари су у мрачној ноћи изненада ударили на 3. чету, 2. батаљона ИВ (ужичког) пука. У обрачуну прса у прса прскали су кундаци, ломили се крвави бајонети, повијали српски редови... Кад се већ кренуло у одступање - трубач ужичке чете проломио је ноћ звуцима бугарске одступнице...

„Господине мајоре, од Брегалнице до данас чуо сам је безброј пута, па да сам луд до сада би је научио”, објашњавао је команданту, на додели одликовања, откуд зна бугарску одступницу.

Скромни Миросавић, као и већина ратних витезова, није се јагмио за привилегије и положаје.

У врлетима је кућио на прљуши изродивши сина Млађена и четири кћери, надајући се бољим временима. Али, како кажу у Старом Влаху: држава се сељака сети само два пута: кад треба да плати порез и кад почне мобилизација.

Чудни су прсти судбине: сина јединца му 1957. године из Ниша, само три недеље по одласку у војску, враћају у мртвачком сандуку. Умире му и кћерка Милојка, па убрзо за њима одлази у гроб.

Три сиротице - Милосава, Босиљка и Добрина у немаштини и патњи доживеле су да им се сруши брвнара, па да им због ситног дуга искључе струје.

ТОБЏИЈА Живојин Рајовић, Фото Из књиге "Године страдања и бола"

У акцији за подизање куће мештани су се правдали: "Извукоше се лепи дани...".
У старачкој немоћи Добрина је укућанима и себи подигла споменик...

У низу од 40 болних прича, Ђенић приповедачким даром подсећа на неке од две и по хиљаде јунака који изгореше у огњу битака, страдаше на албанској голготи или у морима Средоземља и логорима, али не заборавља и две хиљаде душа које у селима покосише тифус, колера, шпанске грознице, па глад у две сушне и неродне године...

Рајс отворио споменик у Сирогојну

„Прво село које се сетило заслуга палих ратника било је Сирогојно, не само на Златибору, него у читавој Србији. Од скромних инвалиднина и своје сиротиње сакупили су новац за четири плоче са именима палих јунака Сирогојна, Трнаве, Жељина, Дренове и Алиног потока. Споменик у цркви, на Видовдан 1922. године, открио је Швајцарац Арчибалд Рајс, велики пријатељ српског народа и саборац ратника”, пише, поред осталог, Ђенић.

Новости/Д. Гагричић/ГЗС