јуначким прецима, на завичајном гробљу у Горњој Трнави. У том горском селу на Јелици, Крсмановићи су подигли и породични музеј, прикупљајући штогод од оставине и успомена на своје крсно име.
Михаило приповеда да је његов стриц Петроније ступио у Српску војску још 1913. као младић од 20 лета, борио се од Цера до Београда, стекао чин каплара и навек остао пред престоницом, у Малом Мокром Лугу 1915. Не зна се гробно место почившег ратника, али постоје два белега. Један стари: име на спомен-плочи манастира Благовештење овде у родној Трнави; други нови – плоча коју је породица поставила пре шест лета на трнавском гробљу, наслонивши је на споменик Петронијевог оца Велимира.
Михајлов отац Милош (1897–1943) добровољно је ушао у ратну несрећу, прешао Албанију са Српском војском, и кад је почео пробој на Кајмакчалану пало му је у део да као курир јави војводи Степи Степановићу да је непријатељски фронт сломљен.
„Рањен је док се враћао у јединицу и, гладан и повређен, морао је сам да тражи амбуланту. То му је тешко пало, па је после рата променио политичко убеђење и приступио Комунистичкој партији Југославије” – прича Михаило о свом родитељу.
Први рат је преживео, али други не могаше. Милоша је убила четничка тројка, септембра 1943. у средишту Трнаве, па су он и старији му брале Петроније оставили кости свако у свом светском рату.

Горња Трнава, музеј Крсмановића, фото: РИНА

„Милошеви синови, Милун, Ђурђе и ја, били смо захвални оцу што смо после Другог светског рата мирно живели и радили у ослобођеној Југославији” – каза Михаило.
Са њим је у Трнаву дошао и син Петроније (67). Зашто су изабрали 19. април за ово поратно ходочашће?
„На овај дан, 1999. године на караули Кошаре рањен је мој унук Предраг Дегент (1979), као борац 63. падобранске бригаде. Поносни смо на њега, и он је бранио Србију, данас живи у Лазаревцу и у инвалидској је пензији” - рече Михаило за агенцију РИНА пре него што ће са својима сести у ауто и кренути ка српској престоници.
Није ни дошао ни отишао празних шака. У селу га је дочекао синовац Василије (72) и свим намерницима за путовину спаковао по боцу комове ракије са Јелице.
Ово је стара, честита Србија, ово су обичаји који крепе наш народ.

РИНА