Задруга, спас српских села 



 


Задруга, спас српских села
20.11.2017 11:14 | 0 коментар(а)



Уредник и водитељ пољопривредних емисија “Бразда”, “Агродневник” и “Агромозаик” које се емитују

на РТВ Војводини, Горан Ерор у свом блогу написао је да обилазећи села по Србији је увидео да готово сва имају једну заједничку карактеристику, а то је да у сваком од њих недостаје воља.

,,Воља да се нешто учини, да се промени, да се оснује неко удружење, да се предузму акције, да се промовише мало место, оранизује манифестација или неки догађај, без обзира колико становника има. Мештани руралних подручја, како се модерно називају људи који живе и раде у селима, углавном се слажу да је живот на селу тежак, да се доста ради, рано се устаје, а касно леже. Од раног пролећа, када почиње рад у пластеницима и сетва кукуруза, па све до зимског орања, наши пољопривредници и пољопривреднице стално су активни. Они који имају стоку кажу да су заробљени и да не могу чак ни на свечаре да оду како ваља, а годишњи одмор је скоро свакоме од њих незамислив. Знам то врло добро, с обзиром да и сам потичем из сеоске породице и да ми није стран посао на газдинству. Знам колико сам покушавао да убедим своје родитеље да барем једном одемо на одмор, али увек сам наишао на негодовање и одбрану у смислу: „Зашто да идемо на море када за те паре можемо бетонирати „авлију“, или купити прскалицу, или набавити ново стадо говеда“ и тако у недоглед.

Покушао сам да испитам шта је то што све сељаке, укључујући и моје родитеље, наводи на непрестану штедњу, на уздржавање и ускраћивање свега што се сматра савременим тековинама 21-ог века. Изгледа је то страх од неизвесне будућности. И свако нормалан би тако нешто закључио, што је, када се сагледају све ствари, скоро потпуно оправдано. Сталне ценовне турбуленције, дешавања да цена пољопривредних производа у једном дану бележи пад од чак 50 процената, незамисливо је у савременим и уређеним системима. Тамо далеко, на Западу, који нам често служи као пример, паори имају уговорене производње, тачно се зна колика им је зарада и они сами одлучују хоће ли се или не, бавити одређеном производњом. Код нас је слика мало другачија, те да би опстали, наши паори морају да сваштаре. Мало стоке, мало поврћа, мало воћа, мало ратарских кулутура, мало винограда, ракије, вина и „не бој се“. Док на једној производњи губиш, на другој добијаш и када се узме просек, ти си на, само паорима знаној цифри „позитивној нули“. Колико та „позитивна нула“ може одржати наше село, питање је. Оно што је евидентно и што статистика, али и бројни стручњаци говоре, је да нам се села празне. Да сваке године у нашој земљи нестаје око хиљаду села, а да је преко четири хиљаде у фази нестајања. Нажалост, права је реткост видети село у ком су разреди пуни ђака, у ком је барем десет капија истовремено окићено свадбеним венцима, у ком се одржавају некакве манифестације и у које људи долазе. Наравно да има изузетака, али генерално стање је лоше.

Шта је потребно предузети, питају се вероватно многи? Паметни и мудри људи кажу да само зајендичким снагама можемо напред. Тако је било кроз историју, разлике смо остављали по страни и заједнички, у тешким ратним временима, ишли ка истом циљу. Наши преци су раме уз раме са братом, комшијом, кумом, пријатељем, другом, сигурно и храбро корачали, неретко и у сигурну смрт, али нису поклекли и посустали, бранећи сваки педаљ богате и плодне српске земље. Данас, када живимо у миру, чини се да смо сами себи највећи непријатељи. Зато коначно морамо почети да се удружујемо.

Задруга, реч која сваком старијем пољоприврендику измами осмех и уздах истовремено, једини је кључ опстанка наших села. Велики пољоприврени произвођачи су на берзама, а мали, каква су углавном наша пољопривредна газдинства и фарме, морају се удружити ради лакшег пословања, веће конкурентности и логично, веће зараде. Живимо у времену у ком је лакше продати неколико хиљада тона, рецимо кукуруза или пшенице, него један џак истих производа на пијаци. Зато се морамо удружити. Ако је у Америци сваки четврти грађанин члан неке задруге, ако је свака трећа породица у Јапану члан задруге, ако једна Норвешка има преко четири хиљаде задруга, ако су преко 200 милиона Индијаца чланови задруга, зашто би пољопривредници у Србији били изузеци. Задруге у нашој земљи имају традицију дужу од 170 година и то је само један доказ да смо паметно друштво.

Зато је потребно поново оживети дух задругарства и вратити поверење у задругу као институцију. Ако су некада пољопривредници могли да послују и унапређују своја имања кроз задругарство, зашто не би могли и данас. На тај начин обезбедиће се сигурност у производњи, нећемо више размишљати како и где набавити репроматеријал и коме продати производе када продаја стане. Вратиће се и воља у наша села и можда поново оживе напуштене куће, а свадбени венци улепшају капије повратничких имања.”

Горан Ерор

 













Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 





















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 82.659.835 посета
Тренутно на сајту: 42 посетилац(a)