најелитнијих ресторана. Најпознатији су они који расту у Француској и Италији, али Радослав Ћатић из села Маслешева код Тополе већ годинама уназад тврди да је и Шумадија итекако погодно тло за узгој, али и проналазак ових прескупих гљива.

“Због свог повољног географског положаја, тачније 45. паралеле географске мреже у нашој земљи успевају скоро све врсте белог и црног тартуфа, а ако обратите пажњу њима се хвале само Италијани и Французи, а верујте да и у срцу Шумадије можете пронаћи јако квалитетан тартуф. О њима се врло мало зна, обавијени су велом мистичности да би им се сачувала вредност. Шире се приче да га ја врло тешко пронаћи, само како би појединци профитирали. ”, прича за РИНУ, Радослав Ћатић који већ 15 година има и своју школу о тартуфарству у којој полазнике учи све што би требало да знају кад је у питању проналазак и узгој ове гљиве.

Килограм тартуфа кошта и до неколико стотина евра, фото: РИНА

Тартуф је микоризна печурка, тражи алкална и бесхумусна земљишта и најчешће се може наћи уз дрво лешника, храста, тополе и јасике. Земљиште које одговара једној врсти одговара свакој, али надморска висина и време брања праве селекцију.

“Врло мали број људи зна да се око три тоне тартуфа пронађе годишње у Србији, а хиљаде евра и даље пропада у нашим шумама. Трговина овим печуркама је екстра профитабилна делатност. То је једина роба која се ником не нуди, већ купац долази сам да је узме. У том ланцу није у интересу нико никог да превари. Шпиц сезоне је у новембру кад се тражи најскупљи тартуф , чија цена по килограму достиже и до неколико стотина евра”, прича Радослав.

 Радослав Ћатић, фото: РИНА

Овај познавалац тартуфа, своја знања стицао је дугогодишњим истраживањем, читањем и учењем и доказивањем у пракси. Своје умеће већ дуже од деценије дели са онима који се одлуче да буду полазници његове школе, а таквих је преко пет стотина. Неки од њих су, како каже Радослав, после тога згрнули богатство, а неки нису успели – све је до уложеног труда, способности и воље. А да би се тартуфи пронашли у шумама постоји само један начин и само једна животиња у томе може помоћи, а то је пас.

“Било које расе, само је битно да је темпераментан и млад. Да може да потрчи и да има изоштрено чуло мириса. Неки спекулишу да тартуфе могу пронаћи свиње, медведи. Велико не. Само пас је тај који човеку и у тој ситуацији може бити најбољи пријатељ и помоћи му да се обогати”, јасан је овај Шумадинац.

Поред специфичног укуса и мириса, ове печурке имају још једно мање познато дејство, за које Радослав тврди да је доказано и у пракси.

“Тартуфи су прави афродизијаци и за мушкарце и за жене”, каже познавалац ових скупих печурака.

И зато док се у Србији мучи мука са брањем малина и шљива, можда би уносан бизнис за све могла бити управо потрага за најскупљом гљивом на свету. Ко не проба никад неће ни сазнати да ли се на овај начин могао обогатити.

ГЗС/ РИНА