од 43 цента за килограм прве класе и одлучили да чекају пролеће.
– У ово доба наша јабука слабо иде јер је, због просторне близине, руском тржишту прихватљивија пољска. Поучени приликама из ранијих година, сачекаћемо пролеће – каже за „Политику” др Светомир Стаменковић, професор универзитета, један од водећих воћара чачанског краја и задругар у реченој хладњачи.
Пре десетак година воћарима најпривлачнија сорта била је грени смит, а данас су, пошто ту јабуку више нико не тражи, воћари принуђени да је искрче и засаде неку другу, коју ће лакше продати. На подручју овог града родно је чак 1.500 хектара јабучњака, убрано је 30 тона по хектару (засади, у просеку, имају 1.200 стабала, свако је дало по 25 килограма) и плодови су врхунских својстава, али је откупна цена најнижа у деценији за нама.
– Трошкови су око 12 динара. Резидба, ђубрење, тарупирање, кошење траве, хемијска заштита, проређивање, летња резидба, транспорт, складиштење…
У подјеличком селу Бањици професор има 7,5 хектара под јабукама, крушкама и шљивама.
– Шљива је ове јесени дала изванредан род и квалитет. Негде је то три, на другом месту четири, а српски рекорд је 5,2 вагона по хектару. Откупна цена била је 25 динара за браницу сорте стенлеј. Међутим, преузето је сасвим мало, па су воћари били упућени да највећи део бербе усмере у печење ракије. Прошле године откупна цена била је 30 и 35 динара, али није битна цена већ откупљена количина.
Професор наглашава да ове године купина у чачанском крају скоро да није ни занимала трговце.
– Девет десетина рода пропало је пошто није било откупа, и таква политика води смањењу и крчењу те врсте.
Стаменковић негује пет хектара крушака, вилијамовке, санта марије и фетелове, а род је био испод просека.
– Тек вагон по хектару, крив је пролећни мраз у време заметања плодова. Сада је крушка, у откупу, од 50 до 75 динара, и лане је цена била приближна.
Како би водећи српски стручњак за заштиту воћа посаветовао човека који је спреман, са новцем у џепу, да крене у воћарски посао?
– Рекао бих му је да је ова привредна грана нестабилна и да је тешко пласирати свој производ. Наши воћари у стању су да постигну високе приносе, али не и да нађу тржиште, јер им у томе држава не помаже.
Шта он, као некадашњи директор Института за воћарство у Чачку, предлаже за поправљање прилика?
– У добу пред нама држава би требало да уради рејонизацију, да произвођачи добијају већи подстицај у биљној производњи за оне културе које се саде или сеју у рејонима предвиђеним за то. Садашњом аграрном политиком претворићемо Војводину у воћарски крај, што је бесмисао, уместо да воћарство развијамо у брдско-планинском подручју пошто му је ту и место, и где постоје неупоредиво повољнији климатски услови – казао је професор Стаменковић за „Политику”.
Извор: Политика, Г. Оташевић
