Директор вози ђаке у школу 



 

Директор вози ђаке у школу
25.01.2015. 11:37 | 0 коментар(а)



Горњи Милановац - Зоран Пантовић (41), директор ОШ „Иво Андрић“ у Прањанима, свакодневно

када аутом пође на посао повезе и четворо ученика којима су куће од школе удаљене и по више од девет километара. На овај начин, брат и сестра, Марко и Марија Милинковић, који иду у школу у Богданици на обронцима Маљена, и сестре Александра и Софија Стојановић, ученице школе у селу Каменица, имају привилегију да их лично директор довози у школу и враћа из ње, тј. из истурених одељења школе у Прањанима.

Зоран, који живи у Богданици, прича нам да је и сам спознао колико је тешко ићи пешице до школе која је удаљена и по неколико километара, а посебно у време великих зима и снегова.

- Моје прво радно искуство стекао сам у ОШ „Петар Лековић“ која припада општини Пожега, издвојена одељења у Душковцима и Јежевици - прича Зоран.

- Предавао сам Музичку културу и Техничко образовање. Та 1994. година била је јако тешка. Од моје куће до школе има скоро десет километра. Свакодневно сам пешачио тих двадесетак километара. Када дође зима, становао сам код деде и бабе који су живели у близини школе. Убрзо потом сам почео да на посао идем аутомобилом. Био је то један стари „москвич“ који је отац поправио да не идем пешице. И тада сам све ученике које сустигнем уз Бели поток возио до школе. Понекад их је било шесторо-седморо. Још ако имамо неког путника који је кренуо на аутобус, и њега примим у ауто. Пуна кола путника. Али ја нисам могао да прођем поред човека или детета а да га не повезем. Знам да није лако пешачити.

Потом је почео да ради у школи у Богданици, где је и сам био ђак осамдесетих година прошлог века. Тада је, вели нам, возио чувеног „фићу“ и наставио стару праксу. Возио је у школу децу свог комшије Веска Милинковића - Невенку и Јелену, потом и трећу ћерку Александру, па и најмлађу Милену.

- Сада када кренем на посао у Прањане, повезем четири ђака - наставља директор Пантовић. - Они ме свако јутро чекају на Обреништу у пола осам. Како уђу у ауто, одмах попричамо. Питам их о новостима, како је у школи, да ли је Марко научио коју реч из енглеског језика, ко се у кога заљубио... И та вожња постане тако занимљива да не могу описати. Директорски посао је прилично сложен и стресан, али захваљујући њима ја се напуним позитивном енергијом и ништа ми није тешко.

Милић Милинковић и Радован Стојановић, очеви малишана које свакодневно Зоран води до школе, причају да су директору „захвални до неба“, и да им овај његов гест много значи. Додају да би њихова деца морала да пешаче и по више од девет километара до својих школа.

- Када је спречен и не може да их вози, Зоран нам јави унапред да се ми снађемо, као да је дужан да то чини - веле нам Милић и Радован. - Реткост је данас срести овакве људе, а посебно ако су директори.

Буди човек

- Помози колико можеш, буди човек - истиче Зоран Пантовић.

- Као што знате, нажалост, у селима је све мање деце. Зато децу која су ту рођена и живе у селу треба максимално испоштовати. Ово је мој скроман допринос који иде у прилог овој тези. Некад ће сва та деца да се сете једног учитеља који их је возио у школу и са њима се дружио, шалио, разговарао, саветовао их и подржавао.

Извор - Новости





Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Рекламирајте се на порталу Гласа западне Србије

Телефон: 032 347 001 | Мејл: redakcija@glaszapadnesrbije.rs

Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 

















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 87.484.208 посета
Тренутно на сајту: 111 посетилац(a)