отишли пут великих градова, оџак се и данас пуши у неколико десетина кућа, преноси агенција РИНА. О томе како су српска села добијала имена постоје бројне легенде, а житељи Драглице са поносом препричавају ону по којој је названо њихово мало место.

„Некада давно војска из рата се повлачила овим крајем. Место у ком су добили красте назвали су Кратове, кад су им оне отпале Рутоши, а кад су стигли у наше село људи су их срдачно дочекали, дали им да се окрепе и преспавају. И по тим драгим лицима, село Драглица је и добило име“, рекао је за РИНУ Недељко Грујичић из Драглице за РИНУ.

Ово село некада је припадало општини Чајетина, али пре неких шездесет година отцепљено је и припојено Новој Вароши. Некада је имало своју општину, пошту, велику продавницу и међу првима су у куће довели струју, воду и телефон. Најстарији мештани пензију су зарадили извлачећи дрва са Бријача, највећег врха Муртенице, док су млађи радили у оближњим фабрикама.

Недељко Грујучић

„Ово је село у ком сви људи између себе говоре, нема свађа, слажемо се и живимо без трзавица, па је легенда да је име добило по драгим лицима вероватно тачна. Некада је било много више људи и село је било много живље, али сада ми који смо остали трудимо се да сачувамо огњишта наших предака и да их не обрукама. Сваког путника намерника или било кога ко је случајно прошао кроз Драглицу дочекујемо као род најрођенији“, прича Недељко.

У атару села Драглица налази се и прави драгуљ, Тавничко језеро, које је настало пре тридесетак година на дну рудничке јаме. Због стрмих падина до воде се јако тешко прилази, а највиша дубина је око 18 метара. Колико је ово село у ком живе срдачни и насмјеани људи живописно показује и то да са појединих брда из Драглице пуца поглед на планине Дурмитор и Љубишња.

ГЗС/РИНА