Кад се попне до врха фабричке хале, онда седа ни мање, ни више него за – кран! Када је након приватизације Ваљаонице алуминијума у Севојну пре 17 година била проглашена за технолошки вишак, ова храбра Злакушанка није се предала већ је добила ново занимање и постала једина жена која вози кран у западној Србији.

Mира Никитовић вози кран без грешке

„У почетку сам била поприлично уплашена. Та висина, мрак и ја сама у крану. Није ми било добро кад бих погледала доле. Али, решила сам да савладам све те психичке препреке и онда је кабина постала моја свакодневица. Сада кад уђем осећам се као да сам ушла у своју собу, и радни сати ми протичу без проблема”, испричала је Мира за РИНУ.

Посао у крану којим се пребацују тешке ролне алиминијума дуго је био резервисан само за мушкарце, али Мира је дефинитивно срушила те предрасуде. Жена коју красе храброст и пожртвованост каже да се брзо навикла на посао у ком не сме да се закаже.

„Човек мора бити смирен кад седа за кран, а чуло вида, слуха и покрета морају да буду у координацији. Машине некад преносе тежину и до 60 тона, а послови који се раде су милиметарски, јер само једна грешка може бити кобна”, каже ова жена која управља краном.

Мира је брзо стекла поверење колега и наметнула се као битна карика у ланцу послова у фирми која запошљава око 560 радника.

„Ово је изузтено одговоран посао и показала је да може да парира и најспособнијем мушкарцу. Кад она управља краном немамо никакав страх и знамо да смо сигурно ми који остајемо доле испод ње”, изјавио је Иван Матић управник у Ваљаоници алиминијума у Севојну.

Међутим, крај смене за Миру не значи и крај радног дана. Јер након што изађе из крана, код куће у Злакуси чекају је све оне типично женске обавезе. Али ова храбра жена се не жали, већ свој радни дан који понекад траје чак и до 17 сати.

РИНА