Живојин Јовичић (1887 – 1970) спавао је само с пушком. Земљоделац из Лиса изнад Бјелице прегрмео је Турски па Бугарски рат, прешао Албанију, те су га храбро срце и ратна срећа пред зиму 1918. вратили у завичајно драгачевско село, деци и жени. Али, ту не затече своју љубу – доноси „Политика” у штампаном издању.
У тој задрузи се и много година касније приповедало о небивалим данима ове куће. Често су о томе сетно причали Живојинова кћи Загорка и ратников унук Богољуб, а горка сећања прибележио је Загоркин унук Иван Јовичић, данас новинар у Београду. Ево како беше...
Живојин Јовичић са ратним другом, пред напад на солунски фронт, Фото: породични албум
Прва жена Живојинова звала се Десанка, била је од Петрићевића из Турице. Док је он метрио по ратиштима она је остала на огњишту са њихово двоје деце, сином и ћерком, уздајући се у стоку која се чувала по брду и забранима, изгониле су се свиње, говеда и овце на испашу. И надајући се да њен човек, здрав и прав, дође из рата, да наставе да се куће.
Она је једном, који дан по Тројицама 1916. потерала стоку на брдо Ћаву, највиши ћувик Лиса где и данас бораве остаци великог византијског града и када је сунце зашло сакупила је и потерала овце и говеда у торове. Само свиња није било. Кренула је у шуму да их тражи, тамо где су ишле у жир и нађе их у забрану повише неке куће у селу како се баве на једном месту. Приђе да види шта их је привукло, кад оно испод лишћа и грања нађе скривено пуно кукуруза, па свиње стале да га једу. То су из те оближње куће крали кукуруз по селу и тајили га ту, у гају.
Она оде и пријави то окупационим властима, жандармима у Пожеги, а ови што су украли реше да се освете и јаве комитима са којима су били у дослуху, бандитима што су се бавили по шумама и нападали не само окупационе трупе него су зла чинили и свом народу.
Хајдуци ухвате Десанку и одведу у Доњу Краварицу у једну кућу. Ту су је затворили у подрум и мучили је. Жена је косу сплела у две витице које су комите клиновима приковали за брвна на зиду, да не би мрдала. И мучили је. Дуго, деценијама после тога, у подруму су били видљиви праменови њене косе, у брвнима и клинови, све док та кућа није пропала, педесетих. Пре него што је погубе, осветници позову кмета Стевана Томашевића и упитају га шта да раде са њом. Сеоски старешина стаде у одбрану, молећи их да је не убију. Вели, њен Живојин је човек од части и добар домаћин, и упита их: „Куд ћемо кад он дође и сазна да му је жена страдала?”.
Они су је ипак одвели на брдо Голубац, у шуму, ту су је убили и наваљали на њу једну кладу, пањ неки. Гроб јој се до данас не зна.
Иза ње су остала два мала детета, пазили их старији укућани, док је отац војевао за Србију.
Прођоше ратови и Живојинов унук Богољуб, млад, тек ожењен, крете у малине близу куће, док је дувао јак јужни ветар. Одједном, зачу неку вику и дозивање од Краварице, погледа тамо и спази дим што се вије од паљевине. Потрчи да би видео шта се дешава, кад оно пламти једна сеоска кућа пред којом старија жена дозива упомоћ јер је остала чељад радила у пољу. Горела је она кућа у којој је Десанка била заточена и мучена.
„Бог и судбина су хтели да ја, Десанкин унук, први дотрчим у помоћ и помогнем у гашењу пожара. Народ се скупио да гаси, извлачили смо воду из бунара и неке баре, али планина је то, нема довољно воде, спасили смо неку бурад са ракијом и још неке ствари из подрума, док је кућа изнад горела. Њој није било лека” - казивао је доцније Богољуб Јовичић.
Швабе к’о Швабе, уредни у свакој прилици, па и као окупатори, оставише забелешку о овом догађају. Према извештају обавештајног официра из Чачка од 25. јуна 1916. године, банда састављена од 5 особа је у једном селу у Драгачеву злостављала и убила жену која је хтела да их пријави жандармерији. Документ се чува у Архиву Србије у Београду – АС (Архив Србије), ВГГ (Војни генерални гувернман), XVII/1436, 25. јун 1916.
Г. Оташевић/ГЗС
