Ово је мој ђед! Ма како су му слику окрпили и умили?! Ево их прађедова са мајчине стране... Овим се кућа затрла... Морам поново да претурим таван и сандуке, баба је говорила да је тамо склонила ђедову споменицу? Сликај ме са солунцима, да унуцима пошаљем!
Овако, некако побожно и свечано, зборе посетиоци тек отворене спомен - собе Петра Бојовића и поставке о Великом рату у завичајном одељењу ужичког Народног музеја у Новој Вароши. Крај експоната заискри по неко око, заигра срце.
Сто година после Солуна, војвода и ратници вратили се кући. Са зидова некадашње кајмакамије, где се судило и сведочило, на претке мотри војвода са високог Јелака, где је ковао стратегију повратка изгнане војске у отаџбину или док обилази шаторе и штабове на Крфу. Опет је међу земљацима, војницима у сељачким гуњевима и опанцима, ратницима у заробљеништву или на видању рана у медитеранским лукама.
На улазу у овај део ризнице блага Старог Влаха, како и приличи јунацима - застава Четвртог (ужичког) прекобројног пешадијског пука Дринске дивизије. Уз дуге спискове у логоре одведених последњих мушких глава у кућама или окамењених војника са спомен-плоча од Муртенице до Јавора, и стража српских витезова. Из мале општине 19 носилаца Карађорђеве звезде, знамења стеченог ранама, крвљу и подвизима. Испод слика јунака, на чије се груди качио орден тек кад пук искорачи корак напред, понегде дуге белине, непотпуни подаци. Из сећања их брисала држава, потомци...
Потомци војводе и помоћница министра културе Данијела Вунушић, фото: д. Гагричић
"Завичајна прича о војводи Петру Бојовићу испричана је кроз примерке службеног одела, оружја, одликовања, фотографије, докумената, са преко стотину експоната, копија и реплика из Народног музеја у Чачку и Војног музеја у Београду, као и збирки породице Бојовић и Ракић", казује кустос Радивоје Бојовић.
За поставку о славном војсковођи, команданту Прве армије у пробоју Солунског фронта, израђене су копије јединствених примерака војводске униформе, чији су оригинали у Чачку. На великом војводском мундиру, црном дворедном мундиру и шињелу су нека од одликовања из војничке каријере дуге 46 година.
"Овде се први пут појављује сведочанство да је војводина мајка Рада - ћерка Баја Ајдачића из Лопижа", открива Бојовић.
Почаст Застава IV (ужичког) прекобројног пука, фото: Д. Гагричић
Међу предметима и сликама ратника су и бројна документа о терору Шваба над становништвом - о нарезима, кулуку, као и објаве на латиници о забранама, кажњавању и одмаздама против побуне, те сведочанства о болестима које су косиле читаве породице.
У витринама су и странице докумената Сјеничке резолуције, којом су слуге окупатора 1917. године Рашку област нудиле Босни и Аустроугарској - подсећају музејски саветник Станојка Миливојевић и Славица Стефановић, директор ужичког музеја, истичући да се од грађана и институција наставља прикупљање архивске грађе.
Народни опстанак
Отварајући две сталне поставке, помоћница министра културе за заштиту културног наслеђа Данијела Вунушић подсетила је на речи Вука Караџића упућене једном начас посусталом, млађем прегаоцу:
“Ако сваки учини оно што је кадар учинити, народ пропасти неће”. Многи су познати и анонимни људи наше прошлости учинили оно што су били кадри и - то је било довољно да, поред свих страдања, као народ опстанемо.
Д. Гагричић, Златар инфо / ГЗС
