Светлана Јелић каже да је за пет година добила две ћерке и да се остало ништа није променило.

Двадесет говеда имају, живину, брвнару, гумене опанке, па чак и грло за сијалицу - али струју немају. Паре не траже. Нити динар од државе. Само своје право на сијалицу у 21. веку.

Дарко Јелић каже да деца не могу да уче, не могу да пишу, да гледају телевизор. 

"Кад дођу избори сви траже глас и обећавају, биће струја - од тога нема ништа. Биће вода, ево воде још нема", рекао је Дарко.

У једној соби сви спавају. Шесторо малишана једно другом до увета. Од две до 16 година. Маријана и Марија, Мићо, Марко, Милош и Марјан. Обећања се плету годинама.

"Од најближе куће где има струје, то је од Миланка Смоловића, има око километар и по до два. Неколико пута смо покушавали и преко локалне самоуправе и преко институција до Београда, међутим, то није уродило плодом", каже Благоје Каличанин из Карајукића бунара.

У ЕПС-у кажу, да нису надлежни за Јелиће, јер им је имање на територији Црне Горе. Истина. Жртва су распада некадашње државе на Србију и Црну Гору. Део имања остао је неколико корака у суседној земљи. И то је разлог зашто Јелићи немају струју.

"Да се ми водимо у Црној Гори ми бисмо плаћали порез у Црној Гори, ми плаћамо у Србији. И када је гласање ми гласамо у Србији а не у Црној Гори. Мораш да донесеш два-три товара воде да опереш оволику децу. Ето како изгледа", рекла је Светлана.

Према њеним речима једино од стоке може да се живи.

Три хлеба дневно, поједе се у дому Јелића. Малишани се стиде, не желе да говоре. Најстарији Мићо, и фудбал игра на свој начин.

Пештер. Овде се и зима чује. Једино што се не чује је дугогодишњи глас Јелића који вапе за струјом. Потребно је само мало добре воље да свећа и ова петролејска лампа буду замењене сијалицом.

ГЗС/ РТС