Верица Капларевић, једина воденичарка у Надибру: Чувар породичне традиције, села и ретких помељара 



 

Верица Капларевић, једина воденичарка у Надибру: Чувар породичне традиције, села и ретких помељара
31.12.2019 10:36 | 0 коментар(а)



Краљево - Све до седамдесетих година прошлог века на свакој реци и мало већем потоку у краљевачком крају било је бар по десетак воденица.

Само у Мирајићима, засеоку села Пекчанице, на Мирајићкој реци било их је петнаест, по једна на сваких пола километра. Све су радиле, једна другој нису сметале. О некој нелојалној конкуренцији нико није причао, него су воденичари радо препуштали своје помељаре другима кад ниси могли да испоштују рокове за испоруку брашна у договорено време.

Златно доба сеоских поточара одавно припада прошлости. Данас у овом крају подно планине Јастребар, огранка Јелице на краљевачкој страни, ради само једна воденица, којом газдује Верица Капларевић, једина воденичарка, не само у краљевачком крају, него и целом Надибру.

,,Ништа није као пре. За пола века број житеља се петоструко смањио, нарочито младих, а помељар тек понеки у позним годинама, коме и врећа од свега десетак килограма кукуруза ,,осмака“ представља тешко бреме да с њим стигне до воденице“, сетно прича пекчаничка дама воденичарка.

У зимском периоду највише посла

Иако се број Веричиних помељара свео на неколицину, за вредну пекчаничку воденичарку посла увек има, нарочито зими кад реку, јаз и бадањ прекрију дубоки снегови и окује лед. Тада све мора да се очисти, припреми до раног јутра и по великом мразу, као да ће са околних брда и засеока стићи десетак помељара а не један, можда и нико. Прође по некад и по неколико дана а да Верица не угледа ни пролазника сеоским путем а камоли неког с џаком кукуруза, пшенице или овса.

,,Само ме децембар и јануар, време крсних слава и свињокоља, Божић и понеки благи дан подсете на срећно време кад је воденица чекетала од јутра до мрака,често до иза поноћи“, подсећа Верица на најбоље дане своје воденице и претке, деду Милисава и оца Исидора, чувене пекченичке воденичаре.

Подсећа Верица на ону народну ,,није како је речено, него како је суђено“ у којој се баш она избором судбине нашла. На време је завршила Средњу пољопривредну школу, једно време радила као пољопривредни техничар и успут успешно студирала агрономију у Чачку. Међутим, прерана мужевљева смрт, затим родитеља, променилису јој живот. Вратила се родној кући, земљи, наслеђеној воденици и породичној традицији, иако је имала и других избора.

,,Лепо је бити са људима, попричати, чути њихова животна искуства, проблеме, ситне радости, те сам чврсто одлучила да останем верна наслеђеној кући и воденици све док будем могла. Уживам да ме успава хук јаза и воденичког кола. Не иде ми се одавде иако је самоћа тешка. Деца ме зову код њих у Београд, али моје срце и душевни мир станују овде, у Мирајићима“, искрено прича воденичарка Верица.

ГЗС/Миланко Даниловић





Пошаљите ову вест Вашим пријатељима!
ovde slika


Оставите коментар

Коментари који садрже псовке, увредљиве, вулгарне, шовинистичке или претеће поруке неће бити објављени. Мишљења изнешена у коментарима су приватно мишљење аутора коментара и не одржавају ставове Гласа Западне Србије.

Ваше име:
Ваш коментар:

Спам заштита:

 

Коментари посетилаца (0)

Вест нема коментара.
Будите први који ће коментарисати ову вест!


 



















 


 

© Глас Западне Србије
Жупана Страцимира 9/1, Чачаk
060 5000 150, 032 347 001

Импресум

Статистика сајта:
Прес: 91.142.610 посета
Тренутно на сајту: 106 посетилац(a)