ипак послао на коректуру иако му је то матерњи језик. Лавунди је рођен у Апатину док му преци потичу из Алзаса, пријатељима се представља и као Јово а књижевнику, којег досад ниједаред није срео, послао је поруку где вели: „Ја сам официјелно стопроцентни Швабо или Швабац мада се тако никако не осећам, већ се идентификујем са Србима које доживљавам као свој прави народ” - доноси „Политика” данас у штампаном издању.
Ненадић нам је ових дана предочио део преписке из које се види како је Лавунди уопште дошао на замисао да преведе роман ариљског књижевника, чије се прво издање у Србији појавило далеке 1977. године, кад су и највећи писци своја ремек дела још куцали на писаћим машинама.
„Била је то моја иницијатива јер сам, признајем, остао шокиран случајно сазнавши да `Доротеј` још није преведен на немачки. Ја сам тај Ваш роман купио чак 1978. године (са сликом Милића од Мачве на насловној страни) и заљубио се у њега. Веровали или не, након доласка и непланираног останка у Немачкој 1986. године, дакле много пре но што сам се почео бавити литерарним превођењем, замишљао сам почетак романа, и то на немачком, са оним Димитријевим - `Свега се сећам, нарочито нашег првог сусрета`. Нисам роман имао код себе, остао ми је у Апатину, али ми се та почетна реченица урезала у мозак. Ту и тамо се самостално мотала по глави, нарочито након почетка активнијег бављења литерарним превођењем (2010/11), када сам, уопште као први преводилац превео комплетног (Бранка) Миљковића, поводом његовог 50 - годишњег јубилеја на један страни језик” - поручио је Лавунди из Немачке.
Наводи да је својевремено био „не стопроцентно, већ хиљадупроцентно био сигуран” да је „Доротеј” давно преведен на његов матерњи.
„Да није тако, сазнао сам тек прошле године, када сам на интернету прочитао да је роман након 40 година од објављивања преведен на енглески. То ме је навело да погледам на које је језике уопште превођен и приметио да немачки није на списку. То ме је још више изненадило и прво што сам направио је било да погледам који је последњи издавач. То је `Лагуна`, па сам се без околишања обратио њима и понудио да роман преведем на немачки, да макар мало ублажим ту до неба вапијућу неправду. Остатак знате. Дејан Михаиловић из `Лагуне` је мојим предлогом био одушевљен и написао ми је да се и Ви с тим слажете.”
Искрсао је и проблем, али ипак решив:
„Роман овде нисам имао. Међутим, како сам у септембру ишао у Нови Сад, на доделу награде `Теодор Павловић`, коју сам у `Матици српској` добио за најбољу књигу 2016/17, у библиотеци `Матице српске` пронашао сам `Доротеја` и купио га. Била је то едиција десет најбољих романа који нису добили НИН-ову награду.”
Преводилац у писму објашњава да је као „претерани перфекциониста” маркирао поједине, немачком читаоцу непознате појмове, укупно 25, тражећи од Добрила синониме.
Рецимо: Бирска пећина (од места Бир), рибе отроване исцеђеном дивизмом (стари начин риболова), тежиново мочило (бара у којој се кисели конопља), каната (каросерија запрежног возила), вавољити (премештати залогај по безубим устима), њочати (измотавати се неартикулисаним звуцима), апишта (ситна опака створења), тропајући (пада мокар снег), клик (брдо), дохијар (монашко послушање), суђаја (која одређује судбину)... У заградама су Ненадићеви одговори. Издавач „Доротеја” на немачком још није одређен.
Приповест о калуђеру видару из доба краља Милутина до сада је доживела 16 издања у укупном тиражу већем од 200.000 примерака, преведена је и објављена на руски, пољски словеначки и македонски језик. Двојезично издање српско - енглеско под насловом „Dorotej – Dhoroteus” изашло је у издању аутора, завршен је превод на шпански, тражи се издавач, прича овог романа филмована је и изведена као позоришни комад, а бејаше најчитанија књига у Народној библиотеци Србије за 1978.
- Превод на немачки јесте изненадна, велика част за мене, немачки је поред енглеског, шпанског руског и француског велики светски језик, али морам да је поднесем ћутке, помало сам сујеверан јер сам одавно приметио да чим се нечим похвалим сместа стиже казна. Е, сад, да не бих искушавао врага ваља ми да ћутим и да чекам, ваљда ће нешто бити ако буде и кад буде – казао је Добрило Ненадић за „Политику”.
Пошто немачки преводи заузимају више простора од српских, књига ће имати око 300 страница и још двадесетак у разним додацима.
ГЗС / Политика, Г. Оташевић
