у последњих неколико година број становника се преполовио. У селу и даље има младих и деце али, због лоших путева и електро-мреже, људи и даље напуштају то место.

Прву кућу у Оровичкој Планини од асфалта дели дванаест километара макадама кроз кањон Љубовиђе.

Лош пут главни је разлог због којег сваке године из села оду најмање две породице. Шесторо Новаковића још је ту. Имају, кажу, добру кућу, и велико домаћинство, али немају основне услове за живот.

,,Зими смо у блату, лети у облаку прашине", каже Снежана Новаковић, из Оровичке Планине. ,,Немамо струју, немамо мобилни телефон, немамо никаквих услова за живот, одсечени смо од света."

У скоро сваком преосталом дворишту у Оровичкој Планини, дечја граја. У селу имају четворогодишњу школу, а због лошег пута приморани су да децу од петог разреда шаљу у Ваљево у школу, јер до њих не долази ђачки аутобус.

Драган Петровић је морао да своје дете у једанаестој години пошаље да живи у Ваљево како би наставило школовање:

,,У Ваљеву живи са бабом, плаћамо стан 100 евра сваки месец, јер нема ко да га вози до Љубовије у школу, пута немамо немамо ништа."

Исте проблеме имају и Петровићи. Због лоше повезаности са двадесет километара удаљеном Љубовијом од осморо чланова у њиховом домаћинству, остало је само двоје.

,,Због лошег пута, деца су ми отишла и унуци", каже Митар Петровић, ,,да има добар пут остали би овде. Џабе сам радио целог живота, сад жена и ја остајемо сами."

Мештани, кажу, да им је најлакше да из села оду, али да је тешко оставити све за шта су годинама радили. Не жале се на живот у планини, већ само на пут, који им је све, а највише разлог да остану.

РТС