Љубићка битка или битка на Љубићу се одиграла 8. маја 1815. године, у току Другог српског устанка, између Срба и Турака.
После ослобођења Рудника, устаници под командом Лазара Мутапа нападају турску посаду Чачка, и сабијају је у окружење код џамије. За то време Јован Обреновић запоседа Љубић са својим људима. Турци под Ћаја-пашом, снаге око 5000 људи, углавном коњаника, стижу 6. маја из Београда у Чачак и нападају устанике с леђа.
Устаници се повлаче на Љубић пред бројнијим непријатељем, са рањеним Мутапом. Ту су већ пристигли Милош Обреновић и Јован Димитријевић Добрача, сваки са својим људима. Укупне српске снаге су износиле око 1.500 људи (200 на коњима).
Милош је израдио отворене шанчеве за главнину српских снага, а део снага је разместио по другим положајима и заседама. Турци су 8. маја са јачим снагама напали устанике на Љубићу, али су одбијени плотунском ватром. Уз веће губитке се повлаче ка Чачку, а устаници их прогоне до Западне Мораве.
Током борбе се истакао Танаско Рајић, који је јуначки погинуо бранећи српске топове од Турака. Његова погибија опевана је у народној песми стиховима: „Од сто рана од сто јатагана паде Рајић јунак од мегдана."
Глас западне Србије/ Википедија