У реалности тешко замисливо, али ако би хипотетички у финалу ватерполо такмичења играле репрезентације Србије и Канаде, Саша Паламаревић (30) не би знао за кога да навија.
– Надао бих се да буде добар меч – уз осмех признаје младић који је до пре неколико година био канадски репрезентативац у овом спорту.
Националну капицу сада чува у фиоци, јер уз пословне обавезе као виши консултант Ај-Би-Ема (ИБМ) за војну индустрију успева да игра само рекреативно, у истом клубу у ком је почео.
Иако у земљи јаворовог листа ватерполо није толико популаран спорт, јер је све подређено хокеју, Саша открива да је случајно пре више од деценије и по почео да тренира – у базену. Љубављу према пливању заразио се у малом базену у Лучанима, где је његова породица деведесетих година 20. века избегла из Босне и Херцеговине. Привремену адресу у Драгачеву, попут многих, и његови су заменили за ону – преко океана.
У близини Отаве, у месту Гатино, не баш репрезентативног социјалног статуса и без садржаја за децу, Сашини родитељи договорили су се да децу упишу у локални клуб.
– Клуб „Гатино” је тада имао једног играча, био је пред гашењем. Данас у том базену стасава четврта генерација кандидата за национални ватерполо тим. Наравно, сви су имигранти, тачније српског су порекла – не скрива понос наш саговорник.
И он се као осамнаестогодишњак, у години када је уписао политичке науке, нашао пред истим изазовом. Уз подршку родитеља и брата одлучио је да оде у камп у Калгарију. Како би унапредили спорт у земљи великог пространства, Канађани су централизовали систем. Из регионалних центара бирају најбоље од којих се касније у овом кампу саставља А селекција.
На питање да ли му је тешко падао такав живот каже:
– Тренирали смо два пута дневно, седам дана. У мојој генерацији било је још двојица момака са презименима на „ић”, али само сам ја дошао до зацртаног циља. У то време гледали смо Шапића, Икодиновића, Савића и сањали да их упознамо. Кључ свега су упорност, добар план и придржавање да се дође до постављеног циља. Породицу сам виђао два пута годишње и тако четири године.
Саша је са 22 године постао први Србин који је носио ватерполо капицу Канаде. Учествовао је на Олимпијским играма у Пекингу 2008, наредне године је био на Универзијади у Београду. Тада је после дуже паузе први пут био у домовини. Сећа се свих детаља са Бањице, где је упознао легенде, Савића и Икодиновића.
– Не можете да замислите моју срећу – искрен је Саша и данас.
Паралелно са спортом није одустајао од савета родитеља да не занемари школу. Док су колеге из базена потписале професионалне уговоре у Мађарској и Италији, он је одлучио другачије. Користио је све шансе студентске праксе, па је први посао нашао у државним органима Канаде.
Уз осмех констатујемо да је то за домаће прилике идеално радно место, а како ли је тек у Канади, уређенијој и богатијој држави?
– Нисам се нашао у томе. Радно време је од 9 до 17 сати, у огромној канцеларији са десетинама запослених од којих сте преграђени белим паноима – истиче наш саговорник.
Случајно је пре пет година упознао менаџера из Ај-Би-Ема. Главна тема разговора, наравно, била је спорт. Неколико дана касније уследила је понуда за пробни рад.
– Допала му се моја упорност, проценио је да могу да будем добар тимски играч, што сам научио у спорту – признаје Саша.
Без увијања у шарени папир каже да је прве године било тешко. Морао је да учи о информационим технологијама, путује, упознаје нове колеге и области. За пет година рада прешао је неколико фаза и очекује да постане менаџер до краја ове године.
У новом животном циклусу, уз осмех, додаје да сада долази сваког лета у Београд. Ове године је стигао до Лучана. Изјашњава се као канадски Србин и планове за наредних пет година, за сада, нема:
– Остварење сна било би да у Србији отворим сопствену компанију. Али, то је само сан. Задовољан сам оним што сам постигао и тек ћу размишљати о следећем циљу.
Добар дан, Ваше височанство
Као студент на пракси, током боравка краљице Елизабете Друге у Канади био је њен пратилац:– Носио сам јој кишобран и читав дан провео уз њу. Наравно, као неко ко није Канађанин, иако сам знао, прекршио сам правило протокола да чекам да се она прва мени обрати. Ја сам јој се први обратио, али ми нико није замерио, а она се насмејала – препричава Саша.
Није све тако сјајно
Наш саговорник каже да иако у Србији влада уверење да је када се оде „преко” све буде мед и млеко, ситуација је другачија:– Моји родитељи су много радили. Отац је у једном тренутку морао да нађе трећи посао како би платио моје тренинге. Када сам касније добио стипендију, увек сам размишљао да неуспех као опција не сме да постоји јер је сувише тога уложено.
Извор: Политика, Андријана Цветићанин